06/09/2026
BIBLE CLASS ONLINE
LESSON # 63
MATTHEW CHAPTER FIFTEEN (15)
Concerning the transgression of the commandment of God on account of the tradition of men
Concerning the Canaanite woman
Concerning the multitudes who were healed
Concerning the seven loaves
1-2. Then came to Jesus scribes and Pharisees, which were of Jerusalem, saying, Why do thy disciples transgress the tradition of the elders? For they wash not their hands when they eat bread.
Although there were scribes and Pharisees in every place, those in Jerusalem were the most honored. Hence they envied Christ all the more as they were the most vainglorious. As a custom from ancient tradition, the Jews did not eat with unwashed hands. Seeing the disciples disdain this tradition, they thought that the disciples held the elders in contempt.
What then does the Savior do? He says nothing in defense of this, but accuses them in return.
3-6. But He answered and said unto them, Why do ye also transgress the commandment of God by your tradition? For God commanded, saying, Honour thy father and mother: and, He that curseth father or mother, let him surely die. But ye say, Whosoever shall say to his father or his mother, That which thou mightest have gained from me, is a gift; and honour not his father or his mother, [he shall be absolved.] Thus have ye made the commandment of God of none effect by your tradition.
The Pharisees were accusing the disciples of transgressing the commandment of the elders, but Christ shows that the Pharisees were transgressing the law of God.1 For they were teaching sons to give nothing to their parents, but to offer whatever they had to the treasury of the temple. There was a coffer in the temple in which he who so wished could put money, and the contents were distributed to the poor. So the Pharisees first persuaded sons not to give anything to their parents but to offer it instead to the treasury of the temple, and then taught them to say, "O my father, the help that you seek from me is a gift, that is, it is offered to God." And then the Pharisees and the sons would divide the money among themselves, and the parents were being left uncared for in their old age. The money lenders had the same practice. For if one of them would lend money to someone who proved to be a bad debtor who did not pay back what was owed, then the money lender would say to the ungrateful debtor, "What you owe me is Corban," that is, a gift offered to God. Then the debtor, as one who was now in debt to God, would pay up although unwillingly. This is what the Pharisees were teaching sons to do.
7-9. Ye hypocrites, well did Isaiah prophesy of you, saying, This people draweth nigh unto Me with their mouth, and honoureth Me with their lips; but their heart is far from Me. But in vain they do worship Me, teaching for doctrines the commandments of men.
Through the voice of the prophet Isaiah Christ shows that the Pharisees and scribes are disposed to Him in the same way that they are to His Father. For they were evil, and by their evil deeds they had distanced themselves from God, and so were speaking the words of God only with their mouth. For it is utterly in vain for those who dishonor God by their deeds to worship Him and to believe that by so doing they honor Him.
10-11. And He called the multitude to Himself, and said unto them, Hear, and understand: not that which goeth into the mouth defileth a man; but that which cometh out of the mouth, this defileth a man.
He no longer converses with the Pharisees, as they were incurable, but with the multitude. Christ sees fit to honor the multitude by calling them to Himself so that they might accept His word, and He says, "Hear and understand," urging them to be attentive. As the Pharisees had blamed the disciples for eating with unwashed hands, the Lord speaks of food, saying that no food defiles a man. And if food does not defile, how much less does eating with unwashed hands? What defiles the inner man is to say those things which he should not. Here He is alluding to the Pharisees who defile themselves by speaking spiteful words. Behold His wisdom, how He neither openly enjoins the eating with unwashed hands, nor forbids it. But He teaches something different, not to spew evil words from the heart.
12. Then came His disciples, and said unto Him, Knowest Thou that the Pharisees were offended, after they heard this saying?
The disciples spoke on behalf of the Pharisees, saying that the Pharisees had taken offense. But that the disciples also were troubled is made clear when Peter approached and asked about this. When Jesus heard, then, that the Pharisees had taken offense, He said:
13-14. But He answered and said, Every plant, which My heavenly Father hath not planted, shall be rooted up. Let them alone: they are blind leaders of the blind. And if the blind lead the blind, both shall fall into the ditch.
It is the Judaic ordinances and the traditions of the elders that He says will be rooted up, not the commandments of the law, as the Manichean heretics believe. The law is a plant of God, so it has not been rooted up. Its root, that is, the hidden Spirit, remains, but its leaves, namely, the visible letter, have fallen. For we no longer understand the law according to the letter, but according to the Spirit. As the Pharisees were hopeless and incurable, He said, "Let them be." Here we learn that it is not to our detriment to give offense to those who willingly take offense and are incorrigible. He calls them blind teachers of the blind; He says this to draw the multitudes away from them.
15. Then answered Peter and said unto Him, Explain to us this parable.
Peter knew that the law did not allow the eating of all foods, and he was afraid to say to Jesus, "I too am scandalized by this saying of Thine, which appears to transgress the law." Therefore he questions Jesus, feigning ignorance.
16-20. And Jesus said, Are ye also yet without understanding? Do not ye yet understand, that whatsoever entereth in at the mouth goeth into the belly and is cast out into the drain? But those things which proceed out of the mouth come forth from the heart; and they defile the man. For out of the heart proceed evil thoughts, murders, adulteries, fornications, thefts, false witness, blasphemies: these are the things which defile a man: but to eat with unwashed hands defileth not a man.
The Savior rebukes the disciples and censures their lack of sense, either they took offense or because they did not understand the obvious. For He says, “That which is understood and is apparent to all, you do not understand; that food does not remain within but passes out below, not at all polluting a man's soul, for it does not remain inside. But thoughts are engendered within and remain there, and when they come out, that is, proceed to deed and act, they pollute the man." For the thought of fornication stains while it remains within, but when it issues forth into deed and act, it utterly defiles.
21-23. Then Jesus went thence, and departed into the region of Tyre and Sidon. And behold, a woman of Canaan came from that region, and cried unto Him, saying, Have mercy on me, O Lord, Thou Son of David; my daughter is grievously vexed with a demon. But He answered her not a word.
Why did He not allow the disciples to go by way of the Gentiles,3 while He Himself went to Tyre and Sidon, which were Gentile cities? Learn then, that He did not go there to preach, since, as Mark says, "He hid Himself."4 But rather, when He saw that the Pharisees had not accepted His words about food, He went to the Gentiles. The woman said, 'Have mercy, not on my daughter, who is unconscious, but on me who am suffering and experiencing these terrible things." And she did not say, "Come and heal, but "Have mercy." He did not answer her a word, not out of contempt, but to show that He had come, in the first place, for the Jews, and to shut the mouths of those Jews who might later slanderously accuse Him of doing good to Gentiles. He also did not answer her so that He might reveal the persevering faith of the woman.
23-24. And His disciples came and besought Him, saying, Send her away; for she crieth after us. But He answered and said, I am sent only unto the lost sheep of the house of Israel.
The disciples were oppressed by the cry of the woman and so begged Christ to send her away. They did this, not out of a lack of compassion, but rather with the sent only to the Jews, who are lost sheep because of the wickedness of desire to persuade the Lord to have mercy on her. But He said, 'I was Sent only to the Jews, who are lost sheep because of the wickedness of those shepherds to whom they had been entrusted." In this manner He discloses more fully the faith of the woman.
25-27. Then came she and fell prostrate before Him, saying, Lord, help me. But He answered and said, It is not meet to take the children's bread, and to cast it to dogs. And she said, Yea, Lord: yet even the dogs eat of the crumbs which fall from their masters' table.
When the woman saw that her advocates, the apostles, had not succeeded, again she approaches fervently and calls upon the Lord. Christ speaks of her as a dog, because the Gentiles led an unclean life and were involved with the blood of meat sacrificed to idols, while the Jews He speaks of as children. But she answers wisely and indeed profoundly, "Even though I am a dog and not worthy to receive a loaf of bread, that is, a mighty act and a great sign, nevertheless grant this to me which is a small thing by comparison with Thy power, though to me it is great. For crumbs are not large in the eyes of those who eat loaves, but to dogs they are large, and they feed on them."
28. Then Jesus answered and said unto her, O woman, great is thy faith: be it unto thee even as thou wilt. And her daughter was made whole from that very hour.
Now Jesus shows the reason why He put off healing her at the beginning. So that the faith and understanding of the woman might be made manifest, Christ did not immediately give His assent at the beginning and even drove her away. But now when her faith has been revealed she hears the words of praise, "Great is thy faith." By saying, "Be it unto thee even as thou wilt," Christ showed that if she had not had faith she would not have obtained her request. So, too, if we desire to obtain something, nothing prevents us from obtaining what we desire. Notice that even if saints should ask on our behalf, as the aposties did for the woman, still, we accomplish even more when we ask for ourselves. The Canaanite woman is also a symbol of the Church gathered from among the Gentiles. For Gentiles who first were even driven away, later were advanced to the rank of sons and were deemed worthy of the Bread, I mean, the Body of the Lord; while the Jews became dogs, thinking that they were being fed by the crumbs, that is, the minute and insignificant details of the letter of the law. “Tyre" means "besieged" "Sidon" "they who hunt" ', and "Canaan" "made ready by humility". Therefore the Gentiles, who were besieged by evil in that the demons were among them hunting for souls, were also made ready by humility. For the righteous were made ready for the heights of the kingdom of God.
29-31. And Jesus departed from thence, and came nigh unto the sea of Galilee; and went up on to a mountain, and sat down there. And great multitudes came unto Him, having with them those that were lame, blind, dumb, maimed, and many others, and they cast them down at Jesus' feet, and He healed them: so that the multitude marveled, when they saw the dumb to speak, the maimed whole, the lame to walk, and the blind to see: and they glorified the God of Israel.
He does not visit Judea frequently, as He does Galilee, because the unbelief of the Judeans was so great. For the Galileans had more faith than they. Behold their faith, how they even ascend a mountain although they are lame and blind. And they do not move sluggishly but throw themselves at the feet of Jesus as if believing that He is more than a man and then, indeed, they obtain healing. So you also, O reader, must ascend the mountain of the commandments where the Lord is seated. And though you are blind and unable to see the good for yourself; and though lame, seeing the good but unable to go towards it; and though deaf and dumb, unable to hear another exhorting you and unable to exhort another; and though maimed, that is, unable to stretch out your hand to give alms; and though diseased in any other way, if you fall at Jesus' feet and touch the foot prints of His life, you will be healed.
32. Then Jesus called His disciples unto Him, and said, I have compassion on the multitude, because they continue with Me now three days, and have nothing to eat: and I will not send them away fasting, lest they faint on the way.
The multitude did not dare to ask for bread, as they had come for healing. But He Who loves mankind takes thought for them. So that no one could say, "They have other provisions," He says, "Even if they had, they would have been used up, for it has already been three days." He shows that they came from a distance when He says, "lest they faint on the way." He says these things to the disciples, wishing to encourage them to say to Him, "You are able to feed them as you did the five thousand." But the disciples still lack understanding.
33. And His disciples say unto Him, From where should we have so much bread in the wilderness, as to fill so great a multitude?
They should have understood that on the previous occasion even a greater number had been fed in the desert. But they are senseless here, so that later when you see them filled with such great wisdom, you may marvel at the grace of Christ.
34-38. And Jesus saith unto them, How many loaves have ye? And they said, Seven, and a few little fishes. And He commanded the multitude to sit down on the ground. And He took the seven loaves and the fishes, and gave thanks, and brake them, and gave to His disciples, and the disciples gave to the multitude. And they did all eat, and were filled: and they took up of the broken pieces that were left seven baskets full. And they that did eat were four thousand men, beside women and children.
He teaches frugality by having them sit on the ground; and He teaches us to give thanks before eating by Himself giving thanks. Do you ask why it is that when there were five loaves and five thousand being fed, twelve baskets [kophinoi] remained, but here where there are more loaves and fewer people only seven baskets [spyrides] were left over? It could be said either that spyrides were a larger type of basket than kophinoi, or that He did not wish the numerical equality of this miracle with the previous one to cause it to be forgotten. For if on this occasion, too, twelve baskets [kophinoi] had been left over, because of the numerical equality they would have forgotten that He performed the miracle with the loaves a second time. But you, O reader, must also know this, that the four thousand, that is, they who are perfect in the four virtues,5 are fed with seven loaves, that is, with more spiritual and perfected words, for the number seven is a symbol of the seven spiritual gifts. They fall down to the earth putting beneath them all earthly things and treading them down, just as the five thousand fell down onto the grass, that is, putting beneath them the flesh and its glory. For all flesh is grass and all the glory of man as the flower of grass."6 Here there are seven baskets of remnants, because it was the spiritual and more perfect things that they were unable to eat. For the amount left over was what seven baskets could contain, that is, what only the Holy Spirit knew. "For the Spirit searches all things, even the depths of God."?
39. And He sent the multitude away, and got into a boat, and came to the region of Magdala.
Jesus went away because the miracle of the loaves drew more people to follow Him than any other that He performed; so much so that they were even about to make Him king, as John says. Therefore Jesus went away to avoid the suspicion of Herod the tyrant.
1 See Ex. 20:12; 21:16
3 Mt. 10:5
4 Mk. 7:24
5 Bl. Theophylact explains the “four universal virtues” in his preface above
6 Is. 40:6; cf Ps. 102:15
Source: The Gospel according to Matthew
The Explanatin by Blessed Theopylact
Prepared by fr. Radomir M. Cutilo
BC 063
MT. CH: 15
БИБЛИЈСКИ ЧАС ОНЛАЈН
ПРЕДАВАЊЕ # 62
ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
ГЛ. 15
Христос критикује фарисеје за њихова људска предања, шта погани човека,
Вера жене Хананејке,
Лечење многих болесника,
Друго умножење хлебова.
1-2. Тада приступише Исусу књижевници и фарисеји од Јерусалима говорећи: Зашто ученици твоји преступају предање старих?[1] Јер не умивају руке своје кад хљеб једу.
Иако је књижевника и фарисеја било у свим крајевима, они у Јерусалиму уживали су веће поштовање (од осталих). Зато су још више завидели Христу, пошто су били веома частољубиви. Јевреји су, по старом предању, имали обичај да хлеб не једу неопраних руку.[2] Када су видели ученике како нарушавају ово предање, помислили су да они презиру старе (учитеље). Шта тада чини Спаситељ? Не одговара им на њихове речи, већ их прекорева говорећи:
3-6. А он одговарајући рече им: Зашто и ви преступате заповијест Божју за предање своје? Јер Бог заповједи говорећи: Поштуј оца и матер; и који ружи оца или матер смрћу да умре. А ви кажете: Ако који рече оцу или матери: прилог је оно чиме бих ти ја могао помоћи. Може и да не поштује оца свога или матер. И укидосте заповијест Божју за предање своје.
Фарисеји су оптуживали ученике да преступају заповест старих учитеља, али им Христос показује да они преступају Закон Божји,[3] јер су учили младе да ништа не дају својим родитељима, већ све што имају да приложе у ризницу Храма. У Храму је, наиме, постојала скривница у коју је свако стављао колико је хтео и она се звала „газа“. Све што се тамо нашло раздавано је сиромашнима. Фарисеји су, дакле, наговарали младе да ништа не дају својим родитељима, већ да то приложе у ризницу Храма. Учили су их да говоре: „Оно што тражиш од мене, оче, је дар, то јест приложено је Богу.“ Тада су они и фарисеји делили новац, а родитељи су остајали незбринути у својој старости. На исти начин су поступали и зајмодавци. Ако би неки од њих позајмио сиромаху новац, а дужник касније није имао да врати дуг, зајмодавац би говорио дужнику да је оно што му дугује „корван,“ то јест дар посвећен Богу. Тада би дужник, који је тако дуговао Богу, био присиљен да и против своје воље плати дуг. Ето, чему су фарисеји учили младе.
7-9. Лицемјери, добро је за вас пророковао Исаија говорећи: Приближава ми се народ овај устима својим; и уснама ме поштује; а срце им је удаљено од мене. Но узалуд ме поштују учећи наукама и заповијестима људским.
Речима пророка Исаије,[4] Господ показује да су се фарисеји и књижевници односили према Њему на исти начин као према Његовом Оцу. Будући зли, својим злим делима удаљили су се од Бога и само су устима говорили речи Божје. Зато они који Бога руже својим делима узалуд Га поштују и праве се да Му служе.
10-11. И дозвавши народ, рече им: Слушајте и разумите. Не погани човјека што улази у уста; него оно што излази из уста оно погани човјека.
Господ се више не обраћа фарисејима, који су били неизлечиви, већ народу. Позивајући их, Он им указује поштовање, како би примили Његово учење, па им зато говори: „Слушајте и разумите,“ побуђујући их да буду пажљиви. Пошто су фарисеји већ оптуживали ученике да једу неопраним рукама, Господ говорећи о храни учи да ниједно јестиво не чини човека нечистим, то јест, не погани га. Ако нас не погани храна, онда нас још мање погани једење неопраним рукама? Оно што прља унутрашњег човека јесу неприличне речи. Овим речима хоће да покаже да су фарисеји опогањени, јер говоре речи пуне зависти. Обрати пажњу на Његову мудрост, јер јавно не установљава да се једе неопраним рукама, али то и не забрањује, већ нас учи нечем другом – да не дозволимо да из нашег срца излазе зле речи.
12. Тада приступише ученици његови и рекоше му: Знаш ли да фарисеји, чувши ту ријеч, саблазнише се?
Ученици за фарисеје кажу да су се саблазнили, иако су и они сами били збуњени. То се види из тога што је Петар пришао Исусу и упитао Га за објашњење. Када је Исус чуо да су се фарисеји саблазнили рекао је:
13-14. А он одговарајући рече: Свако дрво које није усадио Отац мој небески, искоријениће се. Оставите их, слијепи су вођи слијепима; а слијепи слијепога ако води, оба ће у јаму пасти.
Каже да ће бити искорењена древна предања и јеврејска учења, а не заповести Закона, као што мисле јеретици манихејци.[5] Закон је засадио сам Бог и он неће бити искорењен. Његов „корен“, то јест, скривени дух остаје, док „лишће“, видљиво слово Закона, опада. Зато ми више не разумевамо Закон по слову, већ по Духу. Пошто су фарисеји били у безнадежном стању и неизлечиви, Господ говори: „Оставите их.“ Из овога можемо да научимо да нам не доноси штету ако се о нас саблазне они који се својевољно саблажњавају и који су (духовно) неизлечиви. Господ их назива слепим учитељима слепаца. Ово говори како би народ одвратио од њих.[6]
15. А Петар одговарајући рече му: Растумачи нам причу ову. Иако је Петар знао да Закон не дозвољава да се једе свака врсте хране, плашио се да каже Исусу: „Твоје речи ме саблажњавају јер ми се чини да су против Закона.“ Зато Га он пита за објашњење правећи се да није разумео Његове речи.
16-20. А Исус рече: Еда ли сте и ви неразумни? Зар још не знате да све што улази у уста иде у трбух, и избацује се напоље? А што излази из уста излази из срца, и оно погани човјека. Јер из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле. И ово је што погани човјека, а неумивеним рукама јести не погани човјека.
Спаситељ прекорева ученике као неразумне зато што су се саблазнили и нису разумели оно што је јасно и разумљиво. Тако им говори: „Оно што је разумљиво и очигледно за све, ви не разумете. Храна не остаје унутра већ се избацује вани и не прља човекову душу, јер се не задржава у човеку. Али, (зле) мисли се рађају у души и у њој остају. Када изађу вани, то јест, када се спроведу у дело, тада скрнаве човека.“ Блудна помисао рађа се у души и боравећи у њој прља душу. Међутим, када помисао изађе из душе и спроведе се у дело, скрнави и душу и тело.
21-23. И изишавши оданде Исус отиде у крајеве тирске и сидонске. И гле, жена Хананејка изиће из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју врло мучи ђаво! А он јој не одговори ни ријечи.
Зашто је Господ ученицима забрањивао да иду на пут незнабожаца,[7] а Он сам одлази у Тир и Сидон, који су били незнабожачки градови? Знај, дакле, да тамо није ишао да би проповедао већ се скривао од људи, како пише Марко.[8] Осим тога, одлази незнабошцима када је видео да фарисеји нису примили Његово учење о храни. Жена говори: „Помилуј, не моју кћер која није свесна шта јој се догађа, већ мене која патим и страдам гледајући је како се она мучи.“ Није рекла: „Дођи и исцели је“, већ „Помилуј“. Господ јој не одговара ни речи, не зато што је презире, већ да би показао да је пре свега дошао ради Јевреја и да после не би могли да кажу како чини добро (само) незнабошцима. То је такође учинио да би се показала чврста вера женина.
23-24. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева.
Ученицима је досадио женин плач, те су зато молили Христа да је отпусти, то јест, отера. То су учинили не зато што су били немилостиви, већ како би приволели Господа да се смилује на њу. Господ на то одговара да Он није послан никоме другом осим Јеврејима, који су изгубљене овце због покварености оних којима су били поверени. Тиме још више јавно показује женину веру.
25-27. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! А он одговарајући рече: Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. А она рече: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових.
Када је жена видела да њени заступници, апостоли, нису успели, она опет сама прилази и са чврстом вером обраћа се Господу. Христос о њој говори као о псу, зато што су незнабошци водили нечист живот и учествовали у идолским крвним жртвама, док Јевреје назива „децом“. Али, она Му одговара паметно и сасвим мудро: „Иако сам пас који није достојан да добије парче хлеба, то јест, неко чудо и велики знак, ипак подај ми, јер је то ситница према оном што можеш да учиниш, док је за мене то велики дар. Они који се хране хлебом не сматрају мрвице низашта, а за псе оне много значе и њима се хране.“
28. Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа.
Сада Исус открива зашто одмах није хтео да је исцели. Желео је да свима покаже њену веру и мудрост. Зато није пристао да јој одмах на почетку помогне, већ ју је чак терао од Себе. Али сада, када је њена вера откривена, она слуша речи похвале: ''Велика је вера твоја.“ Још додаје: „Нека ти буде како хоћеш“, како би показао да она не би добила оно што је тражила, да није имала вере. Тако и нас, када нешто пожелимо, ништа не спречава да то добијемо. Обрати пажњу, да чак и када светитељи посредују за нас, као што су то учинили апостоли за жену, ипак ћемо много пре бити услишени ако сами затражимо милост од Господа. Хананејка је символ Цркве од незнабожаца. Незнабошци, који су најпре били одбачени, после су унапређени у ред синова и удостојени да једу „Хлеб“, то јест, Тело Христово, док су Јевреји постали „пси“ који су се хранили „мрвицама“, то јест, ситним и безначајним словима Закона. „Тир“ означава „опсаду“, „Сидон“ – „ловце“, а „Хананејка“ је „припремљена смирењем“. Дакле, незнабошци, који су били обузети злом и чије су душе ловили демони, припремљени су смирењем (да приме Христа), јер само су праведници спремни за висину Царства Божјег.
29-31. И отишавши Исус оданде, дође мору Галилејском, и попевши се на гору сједе ондје. И приступи му народ многи који имаше са собом хроме, слијепе, нијеме, богаље и многе друге, и положише их пред ноге Исусове, и исцијели их. Тако да се народ дивљаше, видећи глуве гдје чују, нијеме гдје говоре, богаље исцијељене, хроме гдје иду, слијепе гдје гледају; и хвалише Бога Израиљева.
Христос није често боравио у Јудеји као у Галилеји, зато што је неверје Јудејаца било велико, док су Галилејци били вернији од њих. Погледај само њихову веру, како се пењу на гору хроми и слепи и не оклевајући се бацају пред ноге Исусове, верујући да је Он више од човека. Зато су и добијали исцелења. Попни се, дакле, и ти на „гору“ заповести где седи Господ. Ако си „слеп“и не можеш сам да видиш оно што је добро; или „хром“, јер видиш добро, али не можеш да дођеш до њега; или си пак „глувонем“, те ниси у стању да чујеш поуке других, нити да сам друге поучиш; или „богаљ“, јер не умеш да пружиш руку и подаш милостињу; или си на било који други начин болестан – ако припаднеш ногама Исусовим и дохватиш се скута Његовог, бићеш исцељен.
32. А Исус дозвавши ученике своје рече: Жао ми је народа, јер већ три дана стоје код мене и немају шта јести; а нисам рад отпустити их гладне да не малакшу на путу.
Људи се нису усуђивали да траже хлеба, јер су били дошли ради исцелења. Али, човекољубиви Господ ипак брине о њима. Како нико не би могао да каже да су имали хране, Он говори: „Чак и да су имали, потрошили су је, јер је већ прошло три дана.“ Да би показао да су дошли из далека каже: „Да не малакшу на путу.“ Све ово говори ученицима да би их подстакао да кажу: „Ти можеш да их нахраниш као што си већ нахранио пет хиљада људи.“ Али, ученици то још нису схватали.
33. И рекоше му ученици његови: Откуда нам у пустињи толико хљеба да се насити толики народ?
Требало је да разумеју како је раније још више људи било нахрањено у пустињи. Али, апостоли су овде остали неосетљиви, како би се ти задивио благодати Христовој када их касније видиш испуњене таквом премудрошћу.
34-38. И рече им Исус: Колико хљебова имате? А они рекоше: седам и мало рибица. И заповједи народу да посједају по земљи. И узевши оних седам хљебова и рибе, и заблагодаривши, преломи и даде ученицима својим, а ученици народу. И једоше сви и наситише се; и накупише комада што претече седам корпи пуних. А оних што су јели бијаше четири хиљаде људи, осим жена и дјеце.
Намеравајући да их научи смирењу и простоти, заповеда им да поседају по земљи, а да би нас научио да заблагодаримо Богу када седнемо за трпезу да једемо, Он и сам благодари. Вероватно се питаш како је тамо било пет хлебова, пет хиљада нахрањених људи и дванаест преосталих котарица, док овде има више хлебова, мање људи је нахрањено, а преостало је само седам корпи? Треба рећи да су „корпе“ биле веће од „котарица“, или Господ није желео да се чудо заборави због бројчане једнакости. Да је и овом приликом преостало дванаест котарица, због бројчане једнакости било би заборављено да је Он учинио чудо са хлебовима и по други пут. Али, такође знај, да је четири хиљаде људи, то јест, оних који су савршени у четири врлине,[9] нахрањено са седам хлебова, дакле, духовнијим и савршенијим речима, јер је број седам символ седам духовних дарова. Седају на земљу, пошто су испод себе оставили све земаљско, као што је раније пет хиљада људи село на траву, то јест, бацило под себе тело и његову славу, јер је „свако тело трава и свака слава човечја као цвет пољски“.[10] Овде је преостало седам корпи, јер су то биле духовније и савршеније ствари које нису могли да „поједу“ (то јест, разумеју). Онога што је преостало било је толико да стане у седам корпи, то јест онолико колико само Свети Дух зна, „јер Дух све испитује и дубине Божје“. [11]
39. И отпустивши народ уђе у лађу, и дође у крајеве Магдалске.
Исус одлази због тога што је ово чудо са хлебовима, више од свих других чуда привукло велики број људи да крену за Њим, тако да су неки чак хтели да Га прогласе за цара, како то каже Јован.[12] Зато Он одлази на друго место да би на тај начин избегао подозрење тиранина Ирода.
________________________________________
НАПОМЕНА:
Реч је о усменом предању за које се веровало да садржи прописе и учења које је Мојсеј усмено оставио и која су била поштована као и писани Закон.
Овај обичај није био установљен Законом, већ се јавио у усменом предању Јевреји су се толико строго придржавали овога обичаја да по једној јеврејској причи извесни рабин Акиба, будући затворен у торњу с тако малим залихама воде да је имао тек толико да се одржава у животу, радије био спреман да умре од жеђи него да једе неумивених руку.
Уп. 2. Мојс. 20:12; 21:16
Ис. 29:13
Манихејска јерес настала је у 2. веку после Христа и заступала је дуалистичко учење. По учењу манихејаца Бог Старог Завета није Бог Новог Завета и, према томе, старозаветне заповести нису за њих имале никакву вредност јер долазе од „злог“ бога. По учењу Цркве, старозаветне заповести дао је сам Бог и Отац Господа Исуса Христа заједно са својим Сином и Духом Светим, али само као предобразац будућих заповести чији ће нам пуни смисао открити оваплоћени Син Божји.
„Велико је зло бити слеп“, каже Златоуст, „но при слепоћи немати руковођу и заузимати дужност вођа – двојаки је или чак тројаки злочин, јер ако је погубно при слепоћи немати вођа, далеко је погубније узимати водити друге.“ (Ibid. ad. loc).
Мт. 10:5
Мк. 7:24
Св. Теофилакт мисли на храброст, мудрост, целомудреност и праведност.
Ис. 40:6; Пс. 103:15
1.Кор. 6:15
Очигледно да су Јевреји у очекивању Месије као земаљског цара и ослободитеља Израиља од римске тираније поверовали да се Исус ради тога појавио међу њима, па су одмах хтели да Га прогласе за цара. Ипак, Господ ниједном речју не спомиње потребу ослобођења од римске окупације. Напротив, Он позива народ на обраћење срца и борбу против тираније греха. Оваквим ставом су посебно били разочарани зилоти који су очекивали да ће Исус позвати народ на устанак.
Извор: Тумачење Св. Јеванђеља по Матеју
Од Блаженог Теофилакта
Приредио о. Радомир М. Ћутило
