09/01/2026
BIBLE CLASS ONLINE
LESSON # 73
MATTHEW CHАPTER TWENTY-FIVE
Concerning the ten virgins
Concerning those who received the talents
Concerning the coming of Christ
1-5. Then shall the kingdom of heaven be likened unto ten virgins, who took their lamps, and went forth to meet the bridegroom. And five of them were wise, and five were foolish. They that were foolish took their lamps, and took no oil with them: but the wise took oil in their vessels with their lamps. While the bridegroom tarried, they all slumbered and slept.
This parable is on mercy and almsgiving.1 In telling the parable the Lord uses the person of virgins to teach those who understand the greatness of the virtue of virginity not to strive to accomplish this one virtue alone and neglect the others. But learn that if you do not give alms, though you may be a virgin, you will be cast out with the fornicators. It is only right that he who lacks compassion and mercy is cast out, even if he is a virgin. For a fornicator is overcome by a tyrannical and physical passion, but he who lacks mercy is overcome only by money. Of the two, the foe of the greedy one is the weaker, and therefore he who remains vanquished by the passion of greed does not find forgiveness. Such a man is foolish for the very reason that he has prevailed against a physical fire storm, but has been overcome by the trivial passion for money. "Slumber" here means death, and the tarrying of the bridegroom means that the second coming does not occur immediately.
6-13. And at midnight there was a cry made, Behold, the bridegroom cometh; go ye out to meet him. Then all those virgins arose, and trimmed their lamps. And the foolish said unto the wise, Give us of your oil; for our lamps are gone out. But the wise answered, saying, Not so; lest there be not enough for us and you: but go ye rather to them that sell, and buy for yourselves. And while they went to buy, the bridegroom came; and they that were ready went in with him to the marriage: and the door was shut. Afterward came also the other virgins, saying, Lord, Lord, open to us. But he answered and said, Verily I say unto you, know you not. Watch therefore, for ye know neither the day nor the hour wherein the Son of Man cometh.
He says that a cry was made in the middle of the night to show that the Lord comes when least expected, as at midnight when we all have fallen into a deep sleep. He also comes with a cry, for a trumpet will sound at the second coming. The lamps are our souls, and each one's mind is also a lamp; the lamp is lit when one has the oil of the virtues and of almsgiving. The virgins were truly foolish in this regard also, that they went to look for oil when it was not the time for work and business. The wise virgins say, "lest there be not enough for us and you." My neighbor's virtue scarcely suffices for his own defense, and certainly not for me as well, for each one will be deemed righteous by his own deeds and not by those of his neighbor. But the foolish virgins went to "them that sell", that is, to the poor. What He is saying is this: the foolish virgins repent of not having given alms and now for the first time they understand that it was from the poor that we should have obtained oil. This is what He means when He says that they went to buy oil from those that sell, that is, their thoughts went to the poor and they pondered how good a thing is almsgiving, but now the door was shut for them. For there is no time for repentance and deeds after our departure from this life. The Lord therefore says to them, "I know you not." For the merciful God Who loves mankind does not know those who lack mercy, for how could He know those who are alien and dissimilar to Him? Understand this, that every soul possesses a lamp and a light from God, and that all arise to meet the Lord, for all desire to meet and have communion with God. But after God has given light and a lamp, the wise, with their good deeds, add the oil. But the foolish, having let their lamps run out of oil, are shut out, having no good deeds with which to fuel the light in their lamps. For if we do not labor and trade with good deeds, we extinguish the light of God that is in us.
14-19. It is as a man travelling into a far country, who called his own servants, and handed over to them his goods. And unto one he gave five talents, to another two, and to another one; to each one according to his own strength; and straightway took his journey. Then he that had received the five talents went and traded with the same, and made them another five talents. And likewise, he that had received two, he also gained another two. But he that had received one went and dug in the earth, and hid his lord's money. After a long time, the lord of those servants cometh, and reckoneth with them.
Having said above, "You do not know the day when the Lord will come," He adds this parable as well, showing that He will come suddenly. For like a man about to travel into a far country, so too the Lord has called His own servants and distributed His property among them, some to one, some to another. Christ, Who became man for our sake, is the "man travelling into a far country," in reference either to His ascent into the heavens or to the length of time that He is long-suffering and does not summarily demand works from us, but waits. His servants are those who have been entrusted with the ministry of the Word, such as bishops, priests, and deacons, and who have received spiritual gifts, some greater, some lesser, each one according to his own strength, that is, according to the measure of his faith and purity. For into the vessel which I will offer to God, He places His gift to me. If it is a small vessel, a small gift; if it is a large vessel, a large gift. Immediately he who had received the five talents went and traded with them. See the speed with which he acts, not in the least bit negligent, but immediately trading and doubling what he had received. For whether a man be gifted with speech, wealth, the authority of kingship, or any other power or skill, if he desires to benefit not only himself but others as well, he doubles what has been given to him. But he who buries the talent is he who cares only for his own benefit and not for that of others, and he is condemned. But if you should see an intelligent and skilled man misusing his intelligence in various pursuits, in deceitfulness, and in earthly affairs, you may say that such a man has buried his talent in the earth, that is, in earthly matters. But after a long time, he who bestowed the silver talent returns. The silver talent may be in the form of a silver tongue, the gift of eloquence, for the eloquence of God is as silver that is tried by fire. Or, the silver talent may be any gift that makes one brilliant and glorious. He comes and demands a reckoning from those who received.
20-30. And so, he that had received five talents came and brought another five talents, saying, Lord, thou deliveredst unto me five talents: behold, I have gained besides them five talents more. His lord said unto him, Well done, thou good and faithful servant: thou hast been faithful over a few things, I will make thee ruler over many things: enter thou into the joy of thy Lord. He also that had received two talents came and said, Lord, thou deliveredst unto me two talents: behold, I have gained two other talents beside them. His lord said unto him, Well done, good and faithful servant; thou hast been faithful over a few things, I will make thee ruler over many things: enter thou into the joy of thy lord. Then he which had received the one talent came and said, Lord, I knew that thou art a hard man, reaping where thou hast not sown, and gathering where thou hast not strewn; and I was afraid, and went and hid thy talent in the earth: lo, there thou hast that is thine. His lord answered and said unto him, Thou wicked and slothful servant, thou knewest that I reap where I sowed not, and gather where I have not strewn: thou oughtest therefore to have put my money with the bankers, and then at my coming I should have received mine own with increase. Take therefore the talent from him, and give it unto him which hath ten talents. For unto every one that hath shall be given, and he shall have in abundance: but from him that hath not shall be taken away even that which he hath. And cast ye the unprofitable servant into outer darkness: there shall be weeping and gnashing of teeth.
Both of those who had worked and traded with the talents given to them are praised equally by the master, each one hearing, "Well done, thou good and faithful servant." "Good" we understand here to mean "loving all mankind" and "without spite", he who imparts his own goodness to his neighbors. Those who have shown themselves to be faithful over a few things are made rulers over many things. But even if we are deemed worthy of gifts in this life, that is nothing in comparison to the good things that are to come. "The joy of the Lord" is the unending gladness which God has, rejoicing in His works, as David says.2 With such a joy do the saints also rejoice in their works, just as the sinners grieve over their own deeds and regret them. The saints have the Lord as their wealth and they rejoice in Him. See that he who received the five talents and he who received two were deemed worthy of the same good things. Though a man may have received but a few things, if he is a good steward even of his small gift, he will enjoy the same honor as he who was deemed worthy of, and accomplished, great things. For each one, according to what he has received, is seen to be perfect to the degree that he accomplishes what he has been given to do. Such are the good servants; but the wicked and slothful servant justifies himself differently, in a manner befitting to him. For he calls his master "hard", as many today call their teachers "hard" or "exacting”. It is indeed exacting to look for obedience from men, for God did not create obedience within man, nor did He sow in him an obedient disposition, [but instead God gave man free will]. This is what the unprofitable servant means when he says, "You reap where you have not sown" , that is, You require an obedient disposition from all men, although You have implanted in no man an obedient disposition. When the servant says that the master is hard, he condemns himself. For the servant ought all the more to have been diligent knowing that his master was hard and severe. For if the master required this of others, so too would the master require this of him. And you, O unprofitable servant, ought also to have multiplied what you had received and made disciples from whom I, the Master, could demand what is due. Christ calls disciples "bankers", for both exactly account for that which has been delivered to them. What is the increase which He requires of the disciples? The showing of works transacted. For the disciple who receives the word from the teacher, must keep the word and give it back in its entirety; but the disciple also adds to it the interest, which is the doing of good. So, God takes the gift away from that wicked and slothful servant. He who has received a gift by which to benefit others, and does not so use it, forfeits the gift itself. Do you see that he who applies the greater diligence draws to himself the greater gift? To him who has the greater diligence, more grace will be given and in abundance. But from him who is not diligent, even the gift which he thinks he has will be taken away. For he who is not diligent and does not work and trade with what he has received, does not have the gift, but only appears to have it. For he has blotted it out by his neglect.
31-33. When the Son of Man shall come in His glory, and all the holy angels with Him, then shall He sit upon the throne of His glory: and before Him shall be gathered all nations: and He shall separate them one from another, as a shepherd divideth his sheep from the goats: and He shall set the sheep on His right hand, but the goats on the left.
Since the first coming of the Lord was not with glory but with dishonor and indignity, He says, "When He shall come in His glory." For at the second coming He will come with glory, escorted by angels. First, He will divide the saints from the sinners, delivering them from tribulations, and set them on His right, and then speak to them. He calls the saints "sheep" on account of their gentleness, and because they yield fruit and useful things for us, as do sheep, providing wool, which is divine and spiritual protection, and milk, which is the sustenance that is needed. The goats are the sinners, for they walk along the precipices and are unruly and fruitless.
34-40. Then shall the King say unto them on His right hand, Come, ye blessed of My Father, inherit the kingdom prepared for you from the foundation of the world: for I was hungry, and ye fed Me: I was thirsty, and ye gave Me drink: I was a stranger, and ye took Me in: naked, and ye clothed Me: I was sick, and ye visited Me: I was in prison, and ye came unto Me. Then shall the righteous answer Him, saying, Lord, when saw we Thee hungry, and fed thee? or thirsty, and gave Thee drink? When saw we Thee a stranger, and took Thee in? or naked, and clothed Thee? Or when saw we Thee sick, or in prison, and came unto Thee? And the King shall answer and say unto them, Verily I say unto you, inasmuch as ye have done it unto one of the least of these My brethren, ye have done it unto Me.
He does not give honor or punishment until He has first judged. For He loves mankind and teaches us to do the same as well, not to punish until we have made a careful examination. In this way those who are punished after the judgement will have no cause for complaint. He calls the saints "blessed" as they have been accepted by the Father. He considers them to be inheritors of the kingdom to show that God makes them participants in His own glory as His sons. For He did not say, "re', but rather "inherit" as a man would his father's estate. By "the least brethren" He means either His own disciples or, simply, all the poor. For every poor man is Christ's brother for the very reason that Christ, too, spent His life in poverty. See also God's righteousness, how He acclaims the saints; and see the good disposition of their mind, how they deny, with befitting modesty, that they have cared for Him. But the Lord accepts as for Himself the things that were done for the poor.
41-46. Then shall He say also unto them on the left hand, Depart from Me, ye cursed, into everlasting fire, prepared for the devil and his angels: for I was hungry, and ye gave Me nothing to eat: I was thirsty, and ye gave Me no drink: I was a stranger, and ye took Me not in: naked, and ye clothed Me not: sick, or in prison, and ye visited Me not. Then shall they also answer Him, saying, Lord, when saw we Thee hungry, or thirsty, or a stranger, or naked, or sick, or in prison, and did not minister unto Thee? Then shall He answer them, saying, Verily I say unto you, inasmuch as ye did it not to one of the least of these, ye did it not to Me. And these shall go away into everlasting punishment: but the righteous into life eternal.
He sends those on the left into the fire which had been prepared for the devil. For as the demons are without compassion and are cruelly and maliciously disposed towards us, it is fitting that they who are of like mind with them, and who have been cursed by their own deeds, should merit the same punishment. See that God did not prepare the fire for men, nor did He make hell for us, but for the devil; but I make myself liable to hell. Tremble, then, O man, and understand from this that these men were not punished as fornicators, or robbers, or perpetrators of any other vice, but for not having done good. For indeed, if you consider things well, the robber is he who has much and does not give alms, even if he does no obvious injury. For whatever he has in excess of his needs, he has stolen from those who are in need and who have not received anything from him. For if he had shared these things with them, they would not be in need. Now that he has locked these things up and kept them for himself, for this very reason they are in need. So, he who does not give alms is a robber, doing injustice to all those whom he could have helped but did not, and for this reason he and those like him shall go away into eternal punishment which never ends; but the righteous shall enter into eternal life. For just as the saints have unceasing joy, so too the unjust have unceasing punishment, despite the gibberish of Origen who says that there is an end to hell and that sinners will not be punished for ever, but that there will be a time when they enter the place of the righteous because they have been purified by suffering in hell.3 Origen is clearly refuted here, both when the Lord speaks of "everlasting punishment", that is, never ending, and when He likens the righteous to sheep and the sinners to goats. For just as a goat can never become a sheep, neither can a sinner ever be cleansed and become righteous after the Judgement. "Outer darkness" [mentioned in the preceding parable of the talents] is that which is furthest from the light of God and for that reason renders the punishment more harsh. There is another reason that could be mentioned, and that is that the sinner is in darkness even in this life, as he has fallen away from the Sun of Righteousness, but as there is still hope of conversion, this is not yet the "outer" darkness. But when he has died and an examination has been made of the things he has done, then the outer darkness in its turn receives him. For there is no longer any hope of conversion, but he undergoes a complete deprivation of the good things of God. While he is here in this life he enjoys to some degree the good things of God, I mean, the tangible things of creation, and he believes that he is in some manner a servant of God, living out his life in God's house, which is this creation, being fed by Him and provided with the necessities of life. But then he will be altogether cut off from God, having no share at all in the good things of God. This is that darkness which is called "outer" by comparison to the darkness here, which is not "outer" because the sinner is not yet completely cut off from this time onward. You, then, O reader, flee from this absence of compassion, and practice almsgiving, both tangible and spiritual. Feed Christ Who hungers for our salvation. If you give food and drink to him who hungers and thirsts for teaching, you have given food and drink to Christ. For within the Christian there is Christ, and faith is nourished and increased by teaching. If you should see someone who has become a stranger to his heavenly fatherland, take him in with you. While you yourself are entering into the heavens, lead him in as well, lest while you preach to others, you yourself be rejected. If a man should cast off the garment of incorruption which he had at his baptism, so that he is naked, clothe him; and if one should be infirm in faith, as Paul says, help him; and visit him who is shut up in the dark prison of this body and give him counsel which is as a light to him. Perform, then, all of these six types of love, both bodily and also spiritually, for we consist of both soul and body, and these acts of love are to be accomplished by both.
Notes:
1 That this parable concerns mercy and almsgiving is more immediately apparent in Greek because the word for "mercy", eleos, and the word for "olive oil", elaion, though different words, sound nearly the same. Bl. Theophylact has commented in other contexts on this similarity between the two words. See, for example, Mt. 3:16-17 on p. 37 and Mt. 6:17-18 on p. 59.
2 Ps 103:31
3 " Origen's false teaching of apokatastasis, the restoration of all things, was condemned as a
heresy at the Fifth Ecumenical Council held at Constantinople in 553 A.D.
Source: The Gospel according to Matthew
The Explanatin by Blessed Theopylact
Prepared by fr. Radomir M. Cutilo
BC 073
MT. ГЛ. 25
БИБЛИЈСКИ ЧАС ОНЛАЈН
ПРЕДАВАЊЕ # 73
ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
Глава двадесет и пета
Прича о мудрим и лудим девојкама
Прича о талантима
Прича О Страшном Суду
1-5. Тада ће бити Царство небеско као десет дјевојака које узеше свјетиљке своје и изиђоше у сретање женику. А пет њих бијаху мудре и пет луде. Јер луде узевши свјетиљке своје не узеше са собом уља. А мудре узеше уље у посудама са свјетиљкама својим. А будући да женик одоцни, задријемаше све, и поспаше.[1]
У причи о девојкама Господ говори о милостињи, да би оне који цене величину девичанства научио да не теже стицању само ове врлине, а при том занемаре остале. Зато разуми да ако не будеш био милостив, бићеш избачен са блудницима (из Царства небеског), иако живиш у девичанству, јер онај који нема саосећања и милосрђа с правом заслужује да буде избачен иако је девствен. Блудника побеђује сурова и природна страст, док немилостивог човека побеђује новац. Пошто се бори с противником слабијим од демона блуда, човек кога савлада страст среброљубља тим мање заслужује опроштај. Такав је човек заиста „луд“, јер победивши природну распаљеност тела бива савладан ништавном страшћу за новцем. Реч „задремаше“ означава смрт, док „одоцњење женика“ показује да Његов други долазак неће брзо доћи.
6-13. А у поноћи стаде вика: Ево женик долази, излазите му у сретање. Тада устадоше све дјевојке оне и украсише свјетиљке своје. А луде рекоше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше свјетиљке гасе. А мудре одговорише говорећи: Да не би недостајало и нама и вама, боље идите продавцима и купите себи. А кад оне отидоше да купе, дође женик, и спремне уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. А послије дођоше и оне друге дјевојке говорећи: Господару, Господару! Отвори нам. А он одговарајући рече им: Заиста вам кажем, не познајем вас. Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи.
У причи се каже да се вика зачула „у поноћи“,[2] да би се показало да ће Господ доћи изненада, јер у пола ноћи сви спавамо дубоким сном. Он долази уз „вику“, јер ће Његов други долазак огласити труба.[3] „Светиљке“ су наше душе, јер је ум свакога човека светило његове душе.[4] Светиљка гори онда када је напуњена „уљем“ врлина и милостиње. Заиста су биле луде оне девојке и због тога што су пошле да траже уље онда када за то није било време. Мудре девојке кажу: „Да не би недостајало и нама и вама“, што значи да је врлина мога ближњега једва довољна за његов одговор на Страшном суду, а камоли за мене, пошто ће се сваки човек оправдати својим делима, а не делима свога ближњега. Ипак, луде девојке одлазе „продавцима“, то јест сиромасима. Шта то треба да значи? Оне су се раскајале зато што (на време) нису давале милостињу и сада први пут схватају да је „уље“ требало набавити од сиромаха. На ово се мисли када каже да су отишле „да купе уље од продаваца“, то јест, мислено су отишле сиромасима, размишљајући какво је добро дело милостиња. Али, врата су за њих била затворена, зато што после одласка из овога живота нема времена за покајање и делање. Зато им Господ говори: „Не познајем вас“, јер човекољубиви и милостиви Бог не познаје немилостиве. Како би и могао да позна оне који Му нису слични и који су Му туђи? Знај добро, да је свака душа добила „светиљку“ и просветљење од Бога и да све душе устају у сретање Господу, јер желе да се сретну и сједине с Њим. Међутим, мудре душе од Бога им датом просветљењу и „светиљци“ наливају уље својим добрим делима, док луде остављају своје светиљке без уља да се угасе, јер немају добрих дела којима ће у њима запалити светлост. Ако, дакле, не будемо чинили добро угасићемо светлост Божју која је у нама.
14-19. Јер као што човјек полазећи на пут дозва слуге своје и предаде им благо своје; и једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи: и одмах отиде. А онај што прими пет таланата отиде те ради с њима, и доби још пет таланата. Тако и онај што прими два, доби и он још два. А који прими један отиде те га закопа у земљу и сакри сребро господара свога. А послије дугог времена дође господар ових слуга, и стаде сводити рачун с њима.
Пошто је горе рекао: „Не знате дана када ће доћи Господ“, Господ додаје и ову причу како би показао да ће доћи изненада. Он је позвао своје слуге као човек који се спрема на далек пут, и поверио им своју имовину, нешто једном, нешто другом. „Човек који полази на пут“јесте Христос који је нас ради постао човек. Он је „отпутовао“зато што је узишао на небеса, али и због своје дуготрпељивости, јер не тражи одмах плодове наших дела, већ чека на њих. Његове „слуге“су они којима је поверена служба речи Божје: архијереји, свештеници и ђакони, дакле, они који су примили духовне дарове, једни веће, други мање, али сваки према својој сили,[5] то јест, по мери своје вере и чистоте (срца). Бог ће положити Свој дар за мене у онај сасуд који Му ја принесем. Ако, дакле, принесем мали сасуд, мало ћу и примити; ако, опет, принесем велики, добићу од Њега и већи дар. Онај слуга који је примио пет таланата одмах је отишао и умножио их. Погледај његово усрђе, како не ленчари, већ се одмах даје на делање, удвостручујући оно што је примио. Када је човек обдарен говором, богатством, угледом код цара, или било којом другом способношћу или умећем, он удвостручава оно што му је дато, и не користи само себи већ жели да помогне и другима. Међутим, онај који се брине само о властитој користи, не мислећи на друге, закопава свој таланат, те зато бива и осуђен. Ако видиш човека паметног и способног, који троши своју памет у разним сујетним занимањима, преварама и светским пословима, с правом можеш рећи да је такав човек закопао свој таланат „у земљу“, дакле, у овоземаљске послове. Али, након много времена враћа се Онај који је Својим слугама поверио „сребро “, то јест своје божанствене речи, које су „чисте (као) сребро у ватри очишћено “,[6] или просто сваки дар који човека чини чувеним и славним. На крају их све сабира како би чуо шта су учинили с талантима они који су их примили.
20-30. И приступивши онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата говорећи: Господару, предао си ми пет таланата; ево још пет таланата које сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега. А приступивши и онај што је примио два таланта рече: Господару, предао си ми два таланта; ево још два таланта која сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поста-вити; уђи у радост господара својега. А приступивши и онај што је примио један талант рече: Господару, знао сам да си ти тврд човјек: жањеш гдје ниси сијао, и скупљаш гдје ниси вијао; па се побојах и отидох те сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје. А господар његов одговарајући рече му: Зли и лијени слуго, знао си да жањем гдје нисам сијао, и скупљам гдје нисам вијао: Требало је, зато моје сребро да даш мјењачима; и дошавши ја бих узео своје са добитком. Узмите, дакле од њега талант, и подајте ономе што има десет таланата. Јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега. А неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.
Господар једнако похваљује оне слуге који су се трудили и увећали предати им дар, те сваки од њих слуша речи: „Добро, слуго добри и верни. “Реч „добар“овде означава „човекољубивог и незлобивог“човека, онога, који своју доброту преноси на ближње. Они који су се показали верни у малом биће постављени над великим. Ако се у овоме животу удостојимо (неких) благодатних дарова, то ипак није ништа у поређењу с будућим добрима. „Радост Господња“је бескрајно весеље Господа који се радује Својим делима, како каже Давид.[7] Таквом радошћу својим делима радују се и светитељи, као што и грешници тугују због својих (злих) дела и кају се због њих. Светитељи као своје богатство имају Господа и радују се Њему. Видиш како су обојица слуга удостојени истих блага, и онај који је примио пет таланата, и онај који је примио два. Када, дакле, човек прими мало, али правилно користи добијени дар, без обзира колико мали он био, добиће исту част као онај који је много примио и много постигао. Зато се сваки човек сматра успешним по томе колико је постигао у ономе што му је дато. Такве су захвалне слуге, док зли и лењи слуга оправдава себе на њему својствен начин. Он свога господара назива „тврдим човеком “, као што данас тако многи називају своје учитеље. Тешко је тражити послушност од људи, које Бог није начинио послушним, нити у њима засејао семе покорности. Управо је то оно што мисли зли слуга када каже: „Жањеш где ниси сејао“; другим речима, тражиш покорност од онога у коме ниси засејао семе покорности. Називајући господара „тврдим“, слуга осуђује самога себе. Он је управо зато био дужан да се још више потруди, пошто је знао да му је господар тврд и строг, јер ако он тражи уздарје од других још више ће тражити и од њега. Зато је требало да умножи примљени талант и начини себи ученике, од којих би Господ могао да затражи оно што су дужни.[8] Христос своје ученике назива „мењачима“, јер они строго одговарају за реч која им је поверена. Какав „добитак“(камату) Он очекује од ученика? Да покажу своја дела, јер ученик који прими реч од учитеља, мора не само да је сачува и врати је у целости већ да уз њу преда и „добитак“, то јест, добра дела. Тако Господ одузима дар од злог и лењог слуге. Онај ко је примио дар да би њиме користио другима, а то не чини, и сам губи предати му дар. Видиш да онај који се више труди добија и већи дар (од Бога)? Ономе који се потруди даће се већа благодат и то у изобиљу. Али, од човека који се не труди узеће се и онај дар који мисли да има, јер онај који нема ревности и не тргује са оним што му је поверено заправо и нема дар већ само мисли да га има. Он га је изгубио својим немаром и лењошћу.
31-33. А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели с њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи,[9] и разлучиће једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце с десне стране себи, а јарад с лијеве.
Господ каже: „Када дође у слави Својој“, пошто је Његов први долазак прошао уз бешћашће и увреде. Када буде други пут дошао доћи ће у слави, праћен анђелима. Најпре ће раздвојити светитеље од грешника, избављајући их тако од патњи, и поставиће их (Себи с десне стране) и говориће им. Светитеље назива „овцама“, због њихове кротости и зато што нам они попут оваца дају своје плодове и служе нам, као овце које нам дају „вуну“, то јест, божански и духовни покров, и „млеко“ као духовну храну. ,Јарад“ су грешници, јер они ходе по урвинама (греха) и неуредни су и бесплодни као јарад.[10]
34-40. Тада ће рећи Цар онима што му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца мојега; наследите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, кад те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.
Док прво не пресуди, Господ никога не награђује нити кажњава. Будући човекољубив, Он и нас учи да не кажњавамо друге док добро не испитамо њихову кривицу. Тако они који буду кажњени, после суда неће имати никаквог изговора. „Благословеним“ назива светитеље, јер их је Отац примио (у Царство небеско). Назива их наследницима Царства како би показао да их Бог чини заједничарима Своје славе, као Своје синове. Није им рекао „примите“ већ „наследите“, као што синови наслеђују имање свога оца. ,Најмањом браћом“ зове своје ученике, или просто сиромахе, јер сваки сиромах је брат Христов пошто је и сам Христос живео у сиромаштву. Видиш ли Божју праведност, како похваљује светитеље, али и њихову благомисленост, јер смирено поричу да су Му служили. Ипак, оно што је учињено сиромасима Господ прима као учињено Себи.
41-46. Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме. Тада ће му одговорити они говорећи: Господе, кад те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни.
Оне који су с леве стране шаље у огањ припремљен за ђавола. Пошто су демони немилосрдни и према нама се понашају сурово и непријатељски, разумљиво је да истом казном буду кажњени и они који су једномислени с њима и који бивају проклети због својих властитих дела. Видиш да Бог није припремио огањ за људе, нити је створио пакао за нас, већ за ђавола, али ми сами себе чинимо виновницима пакла. Задрхти, дакле, о човече, и разуми из овога да ови људи нису кажњени због блуда, отимачине или неког другог злог дела, већ зато што нису чинили добро. Заиста, ако добро размислиш, грабљивац је онај који има много, а не даје милостињу, чак иако јавно никоме не чини неправду. Све што он поседује преко својих потреба отео је од оних који су у оскудици и који ништа од њега нису примили. Да је с њима поделио своје имање, они не би ни оскудевали. Али, пошто је он своје благо закључао и присвојио за себе, они су се нашли у сиромаштву. Зато је немилостив човек лопов и чини неправду свима онима којима је могао помоћи, а није помогао. Стога ће он и њему слични отићи у вечну муку без краја, а праведници у вечни живот. Као што светитељи обитавају у бесконачној радости, тако ће неправедни наследити вечно мучење, иако Ориген [11] празнослови да ће пакленим мукама доћи крај и да грешници неће бити вечно мучени, те да ће доћи време када ће и они ући у обиталишта праведних, очишћени пакленим мукама. Оригеново учење је овде јасно оповргнуто када Господ говори о „вечној муци“, која нема краја, и када праведнике упоређује са овцама, а неправедне с јарадима. Као што јаре никада не може постати овца, тако се ни грешник (после Суда) никада не може очистити и постати праведник. „Крајња тама“ (која се спомиње у претходној причи о талантима) сасвим је далеко од светлости Божје, што мучење чини још тежим. Постоји и други разлог који би могао да се спомене: грешник је још у овоме животу у тами, пошто је отпао од „Сунца Правде“, али како постоји нада за обраћења, то још није „крајња тама“. Међутим, када умре и када се испитају зла дела која је починио, тада га обузима „крајња тама“.[12]
Тада више нема наде за обраћење и грешник остаје потпуно лишен Божјих блага. Док је још у овоме животу, човек донекле ужива добра Божја, мислим на вештаствено благо, и верује да је на неки начин слуга Божји и да обитава у овом створеном свету као у дому Божјем, храњен и помаган Богом. Али, онда ће потпуно бити одсечен од Бога, и неће имати никаквог удела у Његовим добрима. То је та тама која се назива „крајњом“, у поређењу са овдашњом тамом која није „крајња“, пошто грешник још није потпуно одсечен од Бога. Зато и ти бежи од немилостивости и чини милостињу, не само телесно већ надасве духовно. Нахрани Христа који је „гладан“ нашег спасења. Ако нахраниш и напојиш онога који је гладан и жедан духовног учења, нахранио си и напојио самог Христа, јер у сваком хришћанину живи Христос и његова вера се храни и јача учењем. Ако угледаш некога ко се као странац отуђио од небеске отаџбине, узми га са собом. Док ти будеш узлазио на небеса, поведи и њега са собом да се не би проповедајући другима сам показао неискушан. Ако неко збаци са себе одећу нетрулежности коју је добио на крштењу, и остане наг, одени га, а раслабљеном у вери помози, како каже Павле.[13] Посећуј онога који је затворен у мрачној „тамници“ овога тела и саветом твојим обасјај га као светлошћу. Упражњавај, дакле, ових шест врста љубави, телесно и надасве душевно, јер будући да смо састављени од душе и тела, то обоје могу да учествују у овим делима љубави.
________________________________________
НАПОМЕНА:
1. Уп. Пс. 44, Песму над песмама, 1 Мак. 9:37
2. Златоуст каже: „То Спаситељ говори или да би се саобразио причи или да би показао да ће се Васкрсење десити у поноћ“, (Ibid). Бл. Јероним иде још даље па тврди да постоји јеврејско предање“ по коме ће „Христос доћи у поноћ, као што је био случај у Египту, када се славила Пасха и када је анђео казнитељ долазио, и Господ пролазио над кућама“, (Ibid.) уп. 2 Мој. 12. Постоји древно предање у Православној Цркви да ће Господ доћи у ноћи између суботе и недеље, и зато је од давнина међу хришћанима постојао обичај да верници у суботу вече остају дуже на молитви и бденију у очекивању свог Женика.
3. Уп. 1 Кор. 15:52; 1 Сол. 4:16
4. Уп. Мт. 6:22; Лк. 11:34
5. „Бог предвиђа“, пише преподобни Отац Јустин, „како ће који човек употребити слободну вољу своју и све силе своје, па му према томе и поверава количину блага Свога, имовине Своје. Главно је да ни рђавог и лењог слугу Свог не оставља без блага, јер и њему даје један талант. А то је? – Боголика душа са свима боголиким својствима својим: разумом, осећањем, љубављу, истином, правдом, молитвом, слободом“. (Ibid, стр. 481).
6. Пс. 12:6
7. Пс. 104:31
8. „Слугама приличи да дају, док је на господару да тражи. Зато (лењи) слуга каже господару: ‘Видевши да је твоја заповест тврда јер тражиш послушност од људи, које по природи ниси начинио послушним, уплашио сам се да не останем немаран, па сам сачувао оно што ми је предато не трудећи се око других…“ Ех collatione Venet. S. Marci
9. Ово место је задало потешкоћа тумачима, јер није сасвим јасно да ли се речи „сви народи“ односи само на хришћане или на све људе, дакле и незнабошце. Ориген пише: „Није сасвим јасно, да ли реч ‘сви’ значи ‘од свих покољења’ (ab omnibus generationibus) или од оних који ће остати до дана суда, или пак од оних који су поверовали у Бога кроз Христа“, (Тумачење Еванђеља од Матеја, Migne P.G. t.13). Зигабен сматра да је овде реч само о хришћанима, што се јасно може видети из разговора Цара са својим поданицима. Тада се сасвим природно поставља питање да ли ће други народи, осим хришћанских, бити суђени или не? Уколико неће, тада суд неће бити свеопшти. Неки тумачи су мишљења да ће суд заиста бити свеопшти и њему ће бити подвргнути сви људи, само ће хришћани на њему бити суђени на основу Христовог закона, док ће незнабошци бити суђени по природном закону (уп. Рим. 2,12-16). У Јовановом Еванђељу се може видети да се не суди свима, већ само онима који нису поверовали у Јединородног Сина Божјега, док они који верују у Христа и Оца који Га је послао имају живот вечни и не долазе на суд, већ прелазе из смрти у живот (уп. Јн. 3,18-21; 5,24)
10. Уп. Јез. 34:17
11. Ориген је био велики црквени писац и егзегета 3. века, чија су погрешна учења (међу њима и учење о апокатастази, васпостављењу свега осуђена на Петом Васељенском Сабору, одржаном у Константинопољу 553. год. Ориген је, будући под великим утицајем платонизма и гностицизма, учио да Бог вечно ствара (а не само у времену, као што Црква учи). Сматрао је да сви људи морају да прођу кроз „очишћење“ после своје смрти, при чему праведници одмах добијају очишћење од Бога, док грешници пролазе кроз процес својеврсне метемпсихозе и бивају очишћавани кроз циклусе очишћења (њихов број зависи од степена грешности) у другим световима који ће се наступити после овога. На крају ће се сви очистити и бити спашени, па чак и демони. Дакле, према његовом учењу пакао је својеврсно чистилиште привременог карактера, иако га прости верници сматрају вечном муком. На крају ће наступити „васпостављење свега“ с поновним доласком Христа на свет и духовним васкрсењем тела.
12. Богомудро сагледавајући ову тајну Преп. Авва Јустин каже: „Шаљући га у таму најкрајњу, Бог је поступио као праведни и милосрдни судија, јер га је послао тамо куда је он свим својим бићем хрлио и хитао. Бог би био насилник и тиранин да га је на силу увео и настанио у Свом небеском божанском Царству. Али и овде Он поступа као Бог љубави; не приморава слободно створење, човека, да силом уђе у Његово Царство. То би било и неприродно и нелогично. Јер да би се вечито живело у Царству Божјем, треба волети Бога: свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом, и свим бићем својим добровољно припадати Богу“. (Ibid, стр. 486).
13. 1.Кор. 3:2
Извор: Тумачење Св. Јеванђеља по Матеју
Од Блаженог Теофилакта
Приредио о. Радомир М. Ћутило
