Srpska Pravoslavna Crkva Emmen

06/09/2026

Бесједа – О свадби царевога сина

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Драга браћо и сестре,

Сваке недеље, из недеље у недељу, слушамо Свето Јеванђеље, слушамо Реч Божију. И сваке недеље из Светога Јеванђеља треба да се поучимо и научимо шта нам оно заправо поручује, шта нам Господ говори и чему нас учи.
У данашњем Светом Јеванђељу, драга браћо и сестре, чули смо причу о једном цару који је имао свога љубљенога сина и који је желео да му приреди свадбу.
У првом дијелу ове приче видимо како цар шаље своје слуге и изасланике да позову званице на свадбу његовога љубљенога сина.
А шта видимо, драга браћо и сестре?
Видимо да су званице почеле да се изговарају. Свакоме је нешто друго било прече од свадбе царевога сина. Један каже да је купио њиву и да мора да иде да је види. Други каже да је купио пет јармова волова и да иде да их огледа. Трећи има неку другу обавезу. И тако редом — сви су се изговарали и нико није хтео да дође на свадбу царевога сина.
И, како видимо, овај први део јеванђелске приче завршава се тиме што се цар разгневио на оне који су одбили његов позив и послао војску да запале тај град и те неблагодарне и незахвалне званице побију.
А онда у другом дијелу приче видимо како цар говори својим слугама:
„Идите, дакле, на раскршћа и кога год нађете, позовите на свадбу.“
И слуге одоше и учинише како им је господар заповиједио. Позвали су све — и добре и зле, и богате и сиромашне, и учене и неучене, и познате и непознате. И свадбена дворана напуни се гостима.
А шта нам то, драга браћо и сестре, шта то значи?
Први део ове приче односи се на изабрани Божији народ, на јеврејски народ, коме је Господ најприје објавио своју Ријеч и послао пророке, а најзад и свога Јединороднога Сина.
Међутим, многи нису препознали Христа као Месију и Сина Божијега. Господ је дошао своме народу, али Га многи нису примили, већ су Га одбацили и разапели.
Као последица јеврејског устанка против Римљана, 70. године после Христа римска војска је разорила Јерусалим и храм, а велики број Јевреја је страдао и био расељена и то расељена све до завршетка другог свјетског рата, када су се свецке државе на њих смиловале због страдања што су имали, и онда п

31/08/2026

30/08/2026

Бесједа у 13. недјељу по Духовима

Јеванђеље: Матеју 21, 33–42

У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Драга браћо и сестре

Данашње Свето Јеванђеље доноси нам једну снажну и веома озбиљну причу Господа нашега Исуса Христа — причу о домаћину који је засадио виноград, оградио га, саградио у њему пивницу и предао га виноградарима.
Домаћин је учинио све што је било потребно. Виноград је био припремљен да донесе плод. Али када је дошло вријеме бербе, виноградари нису дали плодове који су припадали домаћину. Штавише, злостављали су и убили слуге које је домаћин послао, а на крају су убили и његовог сина.
Ова прича није само прича о неким људима из далеке прошлости. Ово је прича о нама.
Виноград у овој причи можемо разумјети као дар Божији — као наш живот, нашу душу, нашу породицу, нашу Цркву, наше вријеме и све оно што нам је Господ повјерио.
Све што имамо, браћо и сестре, није само наше.
Наш живот је дар.
Здравље је дар.
Породица је дар.
Вријеме је дар.
Таленат је дар.
И сама вјера је велики дар Божији.
А Господ од нас тражи једно — плод.
Не тражи Господ од нас оно што немамо. Не тражи да сви будемо велики подвижници, учитељи или проповједници. Али тражи да оно што нам је дао не буде узалуд.
Тражи плод љубави.
Плод милосрђа.
Плод праштања.
Плод молитве
Плод доброте.
Плод покајања.
Често човјек мисли: „Мој живот је мој и могу са њим да радим шта хоћу.“
Али Јеванђеље нас данас подсјећа да смо ми управитељи, а не власници свега што нам је Господ дао.
Једнога дана доћи ће вријеме када ће Господ питати:
„Шта си учинио са виноградом који сам ти повјерио?“
Шта смо учинили са својим животом?
Да ли смо некоме били утјеха или смо били разлог његове боли?
Да ли смо некоме опростили или смо годинама носили мржњу?
Да ли смо помогли човјеку који је био у невољи?
Да ли смо своју дјецу научили да воле Бога?
Да ли смо им својим животом показали шта значи бити хришћанин?
Јер није довољно само рећи: „Ја вјерујем у Бога.“
Потребно је да се та вјера види у нашем животу.
Човјек може много да говори о Богу, а да у његовом срцу нема љубави. Може да долази у храм, да пали свијеће и да се моли, а да и

28/08/2026

БЕСЈЕДА НА УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Драга браћо и сестре,

За свијет, смрт често изгледа као крај. Она доноси тугу, страх и раздвајање. Али за човјека који вјерује у Христа, смрт није крај. Она је прелазак из овога пролазног живота у живот вјечни. Зато Црква данашњи празник не назива смрћу Богородице, него Успењем – јер је она уснула у Господу и прешла у живот који нема краја.
Пресвета Богородица је читавим својим животом показала шта значи потпуно предати себе Богу. Када јој је Архангел Гаврило донио благу вијест да ће родити Спаситеља свијета, она није тражила славу, није тражила објашњења, није постављала услове, него је смирено рекла:
„Ево слушкиње Господње; нека ми буде по ријечи твојој.“
У тим ријечима налази се тајна њеног живота. Она је Бога ставила испред себе. Њена воља постала је послушна вољи Божијој. И управо зато је она постала часнија од Херувима и славнија од Серафима.
Пресвета Богородица била је Мајка Христова, али је постала и Мајка свих нас. Са Крста је Господ Исус Христос повјерио свога ученика Јована својој Мајци, а у њеном лицу и читав род људски. Зато јој се и ми данас обраћамо као својој Мајци.
Колико је пута човјек у невољи изговорио: „Пресвета Богородице, помози!“ Колико је мајки са сузама у очима молило Богородицу за своју дјецу! Колико је болесних, тужних, усамљених и напаћених људи пронашло утјеху пред њеном светом иконом!
Она разумије мајчинско срце. Она разумије људску бол. Гледала је свога Сина како страда на Крсту. Знала је шта значи носити бол у срцу, али није изгубила вјеру. Зато је она наша највећа Заступница и Помоћница пред престолом Божијим.
Данашњи празник нас учи и једној великој истини: не живимо на земљи вјечно. Све што данас имамо – куће, новац, положај, славу и богатство – једнога дана остаће иза нас. Са собом носимо само оно што смо учинили из љубави.
Зато се запитајмо, браћо и сестре: шта носимо у

24/08/2026

Nedelja 12 po Duhovima u Emenskoj parohiji

19/08/2026

У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Драга браћо и сестре

Данас, са великом радошћу и благодарношћу Богу, прослављамо један од најљепших Господњих празника — Преображење Господа нашега Исуса Христа.
Свето Јеванђеље нам говори да је Господ Исус Христос узео са Собом тројицу Својих ученика — Петра, Јакова и Јована — и извео их на високу гору. И док се тамо молио, Његово лице засија као сунце, а хаљине Његове постадоше бијеле као свјетлост. Тада се пред ученицима појавише Мојсије и Илија и разговараху са Господом.
А ученици, видјевши ту славу, осјетише нешто што људско срце ријечима тешко може описати. Свети апостол Петар узвикује: „Господе, добро нам је овдје бити!“
Ово је суштина данашњег празника. Човјек је створен да буде у Божијој близини. Човјеково срце је немирно док не пронађе Бога, јер је наше истинско мјесто у заједници са Господом.
Али Христос се није данас преобраzио зато што је постао нешто што раније није био. Он је Син Божији од вјечности. Он је увијек имао Божанску славу. Оно што се догодило на гори јесте да су ученици, колико су могли да поднесу, угледали Његову божанску славу.
Зато је Преображење и празник нашег преображаја.
Господ као да нам данас говори: Не остани онакав какав си био. Преобрази своје срце. Очисти своје мисли. Остави мржњу, завист, осуђивање и злопамћење. Пусти да Христова свјетлост уђе у твој живот.
Ми често желимо да се промијене други људи, да се промијене околности, да буде другачији свијет око нас. А Господ нас данас позива да прво ми будемо преображени.
Преображење почиње у срцу.
Када опростимо ономе ко нас је повриједио — наше срце се преображава.
Када помогнемо сиромашном и потребитом — наше срце се преображава.
Када се искрено помолимо за човјека који нам није драг — наше срце се преображава.
Када се исповиједимо, покајемо и причестимо Светим Тајнама — Христова благодат нас изнутра обнавља.
Зато нам је и овај празник дат у данима Успенског поста. Црква нас учи да пост није само промјена хране, него промјена живота. Није довољно да постимо тијелом ако срце остаје пуно осуде, гњева и гордости.

16/08/2026

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре,

Већ смо ступили у свети Успенски пост — вријеме духовне припреме за велики празник Успења Пресвете Богородице. Овај пост траје двије недеље и краћи је од Великог и Божићног поста, али нас својом строгошћу и дубином позива на посебну духовну будност. Током овог поста трудимо се да постимо не само тијелом, него прије свега срцем и душом.
Пост није само уздржавање од одређене хране. Пост је вријеме када човјек треба да се ослободи од свега онога што га удаљава од Бога: од гњева, зависти, осуђивања, мржње, злопамћења и сваке неправде. Јер човјек може да не једе мрсну храну, а да у свом срцу носи мржњу према ближњем. Такав пост не доноси корист души ама баш нкакву.
Зато нам Господ данас, на почетку овог поста, даје веома снажну јеванђељску поуку — поуку о праштању.
Господ у Јеванђељу говори о цару који је хтео да обрачуна своје рачуне са слугама. Један слуга дуговао му је велики дуг, који није могао да врати. Цар је зато наредио да се прода он, његова жена, његова дјеца и све што има, како би се дуг намирио.
Али слуга паде пред њега и рече:
„Господару, причекај ме и све ћу ти вратити.“
И цар се сажали на њега. Не само да му је дао вријеме, него му је опростио цијелио дуг који му је дуговао.
Каква милост!
Човјек који није могао да врати ништа, добио је све опроштенo.
А шта се потом догодило?
Тај исти човјек изађе и нађе свога друга који му је дуговао много мањи износ, од 10 динара. Умјесто да се сјети милости коју је управо примио од свога господара, он поче да тражи од свога дужника да му врати дуг. А када овај није могао, баци га у тамницу.
Када су други слуге видјели шта се догодило, ожалостише се и јавише цару.
Тада цар дозва онога слугу и рече му:
„Зли слуго, сав дуг онај опростих ти, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога друга, као што сам се ја смиловао на тебе?“
И Господ завршава ову причу страшним, али спасоносним упозорењем:
„Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату своме од срца својих сагрешења.“
Драга браћо и сестре,
Ове ријечи треба посебно да чујемо на почетку поста.

14/08/2026

БЕСЕДА НА ИЗНОШЕЊЕ ЧАСНОГА КРСТА
ПОЧЕТАК УСПЕНСКОГ ПОСТА

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас, на почетку светог Успенског поста, пред нас износимо Часни и Животворни Крст Господњи. Није случајно што Црква управо на почетку овог поста ставља пред наше очи Крст Христов. Јер Крст нас подсећа шта је истински пост: није само уздржавање од хране, него одрицање од греха, од себичности, од злобе, осуђивања и свега онога што нас удаљава од Бога.
Крст нам данас говори: „Ако хоћеш да идеш за Христом, узми крст свој и хајде за Мном.“
У време када започињемо Успенски пост, Црква нас позива да се духовно припремимо за велики празник Успења Пресвете Богородице. Као што се припремамо за сусрет са вољеним човеком, тако се и ми постом, молитвом, исповешћу, праштањем и милосрђем припремамо за празник Мајке Божије.
А данас се сећамо и Светих седам мученика Макавеја, њихове мајке Соломоније и учитеља Елеазара.
Њихов живот је снажно сведочанство о томе шта значи остати веран Богу када је најтеже. Макавеји нису хтели да се одрекну закона Божијег и вере својих отаца. Могли су да изаберу лакши пут, али су изабрали верност Богу.
Посебно потресно сведочанство оставила је њихова света мајка. Гледајући страдање своје деце, она их није подстицала да се одрекну Бога ради овога кратког живота, него их је храбрила да остану верни Господу.
И управо ту можемо видети дубоку везу између Светих Макавеја, Часнога Крста и Успенског поста.
Макавеји нас уче верности.
Крст нас учи жртви.
Пресвета Богородица нас учи смирењу и преданости вољи Божијој.
Све троје води ка једном истом путу — ка Христу.
Када погледамо Крст, видимо љубав која не тражи ништа за себе. Христос се на Крсту предаје за живот света. Када гледамо Свете Макавеје, видимо људе који су били спремни да жртвују земаљски живот да не би изгубили вечни живот. А када гледамо Пресвету Богородицу, видимо најчистији пример смирења и послушности Богу.
Зато нека нам овај Успенски пост не буде само промена јеловника.

Нека буде промена срца.

Ако постимо од меса, а једемо брата свога осуђивањем — нисмо постили како треба.

Ако не једемо одређену храну, а у срцу носимо мржњу — нисмо разумели

09/08/2026

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре,

Данас смо слушали свету јеванђелску причу коју је Господ упутио људима онога времена, али истовремено и људима нашега времена, као и свим поколењима која ће после нас доћи. Јер реч Божија је ван времена. Она је увек савремена, али и надвремена. Она је увек актуелна у свакој епохи, у свакој генерацији која је била, која јесте и која ће бити.

У данашњем Јеванђељу чули смо једну потресну и страшну причу. Један несрећни отац доводи свога сина Христовим ученицима, молећи их да га исцеле. У том младићу се, како видимо из јеванђелске приче, налазио нечисти дух који га је страшно мучио. Нарочито када би наступило време када би се његово страдање појачавало, демон би га узимао под своје и бацао га и у ватру и у воду, угрожавајући му живот.

Замислимо само бол и страдање једнога оца који гледа своје дете како пати, а не може да му помогне. Он зато долази Христовим ученицима, тражећи од њих помоћ. Али они нису могли да исцеле младића због своје слабе вере, због своје неутврђености и малодушности.

Када је Господ дошао, отац му се обраћа и моли га да се смилује на његовога сина и да га исцели.

А Господ тада изговара страшне и дубоке речи које одзвањају кроз векове и које и данас треба да потресу свако наше срце:

„О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети?“

Драга браћо и сестре, видимо да је тај народ онога времена био неверујући. Али зар и данас није присутна мала вера? Зар и данас нису присутни неверовање, лицемерје, злоба, пакост, љубомора, мржња и завист?

Све је то било присутно и тада, присутно је и данас, а биће присутно и у сваком времену, све док човек буде удаљен од Бога и док се истински не буде сјединио са Њим.

Све те страсти које се рађају у људском срцу јесу последица човековог удаљавања од Бога. Када човек изгуби живу заједницу са Богом, онда у његовом срцу почињу да се гнезде различите страсти и пороци.

И зато је друга веома важна ствар коју данашње Јеванђеље поставља пред нас питање: каква је