06/09/2026
Marko Oljača: Ovih dana često čujemo da Ratko Mladić nema veze sa Srbijom, jer nije rođen u Srbiji i nije bio pripadnik njene vojske.
To nije do kraja ni formalno, kamoli suštinski tačno.
Mladić je u Bosni u ime Srbije sprovodio nacionalističko-fašističke politike osmišljene i definisane u Beogradu krajem osamdesetih, a posledice njegovog delovanja na svojoj koži osećaju sve generacije u današnjoj Srbiji.
Najbolji odgovor na današnju komemoraciju krvniku koju organizuje država u Domu vojske jeste da pričamo o njegovim zločinima.
1992. je godina. 12. maja Skupština srpskog naroda BiH ga postavlja za komandanta novouspostavljene VRS. Od šest usvojenih strateških ciljeva, treći je glasio: „Uspostavljanje koridora u dolini reke Drine, odnosno eliminisanje Drine kao granice između srpskih država.“ Višegrad postaje ključna tačka, a Mladić ključna figura za sprovođenje plana.
U junu 1992. godine JNA se zvanično povlači i predaje naoružanje VRS, nakon čega se formira Višegradska brigada u sastavu Drinskog korpusa VRS. Brigadom je komandovao Luka Dragičević, dok je načelnik štaba korpusa bio Vinko Pandurević, kasniji komandant Zvorničke brigade. Za sve to vreme, Mladićev štab pružao je ključnu logističku i operativnu podršku u preuzimanju kontrole nad Višegradom.
Odmah se uspostavlja tesna saradnja državnih organa, policije i VRS sa paravojnim jedinicama, pre svega „Osvetnicima“ pod rukovodstvom braće Lukić i „Belim orlovima“ koje su osnovali Mirko Jović i Dragoslav Bokan, a koje su već bile poznate po širenju straha, masovnom proterivanju civila i pljačkama. Pored njih, na terenu u Višegradu direktno su delovale i posebne jedinice MUP-a Srbije, poput „Crvenih beretki“.
Tokom 1992. godine na području opštine Višegrad ubijeno je ili nestalo oko 3.000 Bošnjaka, što Višegrad čini opštinom sa najvećim procentom nastradalog civilnog stanovništva na samom početku rata.
Milan Lukić je bio jedan od onih koji su organizovali žive lomače. U junu 1992. u Pionirskoj ulici i naselju Bikavac u kuće su strpali i zaključali 120 žena, dece i staraca, a potom ih spalili. Iz fabrika, (slučaj Varda), i sa ulica izvodili su civile i vršili masovna streljanja na Starom mostu u Višegradu.
U hotelu „Vilina vlas“ nadomak grada, koji im je služio kao štab, mučili su i masovno silovali Bošnjakinje.
Lukić nije delovao samo u Bosni, poznat je i po otmicama nesrba iz autobusa u Sjeverinu 1992. i iz putničkog voza u stanici Štrpci.
Tog leta 1992. sa Starog mosta u Višegradu u Drinu su bačene na stotine ubijenih bošnjačkih civila koje je reka nosila nizvodno do Perućca, odnosno Bajine Bašte. Tela je bilo toliko da su počela da blokiraju rešetke na branama Hidroelektrane Bajina Bašta. Reka i akumulacija postale su masovna grobnica koja je ugrožavala proizvodnju struje, pa su radnici morali sami da uklanjaju tela iz vode. Zabeleženi su i razgovori rukovodilaca hidroelektrane sa braćom Lukić u kojima su tražili da primene drugačije metode uklanjanja leševa. Nisu im smetala ubistva, već tela koja su mogla izazvati havariju i ostaviti deo Srbije bez električne energije.
Godine 2010, zbog remonta brane u Bajinoj Bašti, spušten je nivo vode u Perućcu, lokaciji koja se danas smatra najvećom vodenom masovnom grobnicom na svetu. Institut za nestale osobe BiH tada je iz mulja ekshumirao 160 tela ljudi ubijenih u Podrinju 1992. godine. Godinama posle, podizanje spomen-obeležja i javno obeležavanje mesta stradanja u samom Višegradu godinama su opstruisale lokalne vlasti.
Tamo gde Mladić sam nije stizao sa svojim krvnicima, posao etničkog čišćenja obavljale su paravojne formacije koje je on politički, finansijski, vojno i logistički pomagao. Mladić i svi viši oficiri VRS sve vreme su se nalazili na platnom spisku u Beogradu, primajući plate i unapređenja preko 30. kadrovskog centra Generalštaba VJ, tajno osnovanog naredbom Slobodana Miloševića i Momčila Perišića.
Povezanost Srbije sa ovim zločinima vidi se i po tome što su, nakon pada Žepe i uoči dešavanja u Podrinju, stotine preživelih civila i boraca prešle Drinu bežeći u Srbiju, ali ih je policija Srbije hvatala i zatvarala u logore Šljivovica i Mitrovo polje, gde su zverski mučeni i zlostavljani.
Progoni, mučenja, pljačke, ubistva, silovanja i ostala zverstva počeli su mnogo pre Srebrenice. U sve te zločine bio je upleten i za njih je odgovoran i Mladić. Zato je i u Hagu proglašen krivim za udruženi zločinački poduhvat.
Kad danas, više od trideset godina nakon zločina, iste slavimo, negiramo i relativizujemo, veličajući ratne zločince dok im država Srbija organizuje komemoracije i sahrane, izdavačke kuće im štampaju i promovišu knjige, političari ih vode na tribine, a građani svakodnevno slušaju na televizijama , onda mi imamo problem ne sa definicijom, već sa osećajem ljudskosti.
Slaviti krvnike koji su antropološki otpad, graditi identitet na ratnim zločinima i krvi drugih naroda, tražiti smisao u nestajanju drugih, negirati i ponižavati žrtve, vređati porodice žrtava a zločince veličati kao heroje i očekivati bolju budućnost -ne staje u istu rečenicu.
Ukoliko konačno ne napravimo otklon od nacionalizma, ratnih zločina i ratnih zločinaca, današnja komemoracija Ratku Mladiću će biti komemoracija Srbiji, normalnosti i boljoj budućnosti.
