Српска Црква Свети Сава Лондон - Serbian Orthodox Church London

01/07/2026

27/06/2026

Pastoral Letter and 200-strong Parish Meeting

So why was the Bishop so worried about the parish meeting on 20 June 2026, at which the trustees wished, following bishop Nektarije’s accusations about “the Church and the anti-Church”, to explain their real position and how things had got to this stage?

It seems that the old Latin saying, “Vox populi, vox Dei” - “the voice of the people is the voice of God” - is what had triggered his fears.

All the people he had ignored since his arrival suddenly became important to him, indeed his “spiritual children”. So important in fact that the bishop and his group of ten or so supporters unsuccessfully tried to stop people coming to the meeting, while the group itself turned up at the supposedly ‘illegal’ event with their pre-prepared questions. Bishop Nektarije had prepared the ground for them with his letter, hoping that this small group could then present itself as a parish majority. His long “pastoral epistle” contained a number of inaccuracies and omissions as he sought to justify his plan to parish-grab, in the name of the Diocese, all the properties and finances of the parish trusts in Great Britain. To begin with, he was clearly targeting what he considered to be the biggest and most important: the Church of St Sava London Trust.

At his first meeting with us, the London trustees, bishop Nektarije had stated that if he were the only Serbian Orthodox believer left in the country, the Church would still exist, because the presence of a Bishop meant the presence of the Church.” Two years later we were seeing that he did need the clergy and the people after all, because there he was, with his pastoral epistle, trying to “tickle the ears” of the same supposedly unnecessary people. Two hundred of whom came along to this, our parish meeting.

Why had we as trustees felt it necessary to put ourselves on the front line of a struggle against the self-will of the bishop? Because trustees are the only people within the structure of the Church able to express their opinion without bishop Nektarije being able to dismiss them. His belief is that he can easily punish and even dismiss priests and church councils under “canon law”, because in practice they are unprotected by it, leaving the Bishop free rein to do whatever he wishes. This conviction is based on church life in areas of former Yugoslavia, but is entirely unrealistic in the UK where most religious faiths are organised into the protected legal entities known as parish charitable Trusts.

Trustees, while respecting Church law, do have a legal obligation to implement the laws of the UK as they apply in England. Laws which protect the rights of every believer, in particular the rights of Church priests and employees, for whom the Trusts carry general legal responsibility. For the trustees, the priests have never been “hired labourers”, as bishop Nektarije writes in his letter, but spiritual fathers and colleagues.

In his letter he says that “they answer only to their Bishop”, revealing a somewhat dictatorial nature. As believers including trustees see it, however, priests are also accountable to their people, to their parish administration, to their priestly conscience, and to their families. None of this appears to exist in the bishop’s view.

His ‘pastoral epistle’ implies that the priests decided of their own free will not to attend this parish meeting because they shared his condemnation of it. In truth he banned them from attending (and banned them from inviting the parish). If they disobeyed, he informed them, they would be held canonically responsible, meaning draconian punishment.

To trustees, despite his claims to the contrary, it is perfectly obvious that they are not “above the Church.” They know that they have never “privatised the Church”. Trustees have worked in the interests of the Serbian Orthodox Church and its faithful for decades and done so under the permanent scrutiny of all relevant legal and financial institutions in this country. Whilst keeping parishes and properties secure and running in a stable way, they have met a high bar of checks and balances under both Church and Charity Commission supervision.

Trustees could legitimately ask: is it actually Bishop Nektarije who thinks himself above the Church? Is it actually he who is on a path to privatising the Church in this country? Is he accountable to anyone at all for his actions?

Oversight in line with the law of this country is for the good of the Church. No one is needed above it. No one. For nearly eighty years the English parish trust system has provided the oversight to the satisfaction of all within the Church, ensuring its financial stability and on that sound basis its spiritual stability as well.

To allow irresponsible jiggery-pokery by someone entirely inexperienced in the legal ways of this country - even a bishop - would be a mistake for which the people and the Church itself could potentially pay a heavy price. Regret, hindsight and ‘I-told-you-so!’ would give none of us any satisfaction.

NEXT STEPS

The trust system in general has in fact existed since the 13th century. The alternative to the chaos that has arisen since the arrival of Bishop Nektarije may be another path offered by an English legal invention from the 13th century: the Magna Carta, which was an agreement between the king and his subjects. Applied to our church reality, this would mean drafting and agreeing a fresh legal document to properly enshrine the relations between the Diocese and the parish trusts. A document that would establish the relationship between Diocese and parish on the basis of consent; something our parishes in England are already seeking.

Yes, consent. It’s that way, as that’s the only way.

****************************************************************

Пастирска Посланица и Парохијски Састанак са преко 200 верника

Зашто се, дакле, епископ толико забринуо због парохијског састанка 20. јуна 2026, на којем су повереници желели да, након оптужби епископа Нектарија о „Цркви и анти-Цркви“, објасне свој стварни став и како су ствари дошле до ове тачке?

Чини се да је стара латинска изрека „Vox populi, vox Dei“ - „глас народа је глас Божји“ - била оно што је покренуло његове страхове. Сви људи које је игнорисао од свог доласка одједном су му постали важни, штавише његова „духовна деца“. Толико важни, заправо, да је епископ и његова група од десетак људи безуспешно покушала да народ спрече да дође на састанак. а они су се појавили на ,нелегалном' састанку са припремљеним питањима. Епископ Нектарије им је писмом припремао терен, надајући се да ће се ова групица на тај начин представити као парохијска већина. Његова дуга „пастирска посланица“ била је пуна нетачности и прећуткивања док је покушавао да оправда свој план да, у име Епархије, преузме сву имовину и финансије парохијских задужбина у Великој Британији. За почетак, јасно је циљао оно што му је највише личило највеће и најважније: Траст Цркве Светог Саве у Лондону.

На свом првом састанку у Уједињеном Краљевству са лондонским повереницима, епископ Нектарије је изјавио да за постојање Цркве није потребно постојање верника. Јер ту где je остаo Епископ остaје и Црква. Две године касније видели смо да су му ипак потребни и свештенство и народ, јер ето њега, са својом пастирском посланицом, како покушава да „голица уши“ истог тог наводно непотребног народа. Од којих је две стотине људи присуствало на овај, наш парохијски састанак.

Зашто смо ми као повереници сада стали на прву линију борбе против самовоље епископа? Зато што су повереници једини људи унутар структуре Цркве који могу да изразе своје мишљење а које епископ Нектарије не може да смени. Он верује да може лако да казни, па чак и разреши свештенике и црквене одборе по „канонском праву“, јер их оно у пракси не штити, остављајући епископу слободне руке да чини шта год пожели. То уверење заснива се на животу Цркве у деловима бивше Југославије, али је потпуно нереално у Уједињеном Краљевству, где су верске заједнице организоване у заштићене правне субјекте познате као парохијски добротворни трастови.
Повереници, поштујући црквено право, имају легалну обавезу да примењују државне законе које владају у енглеској; закони који штите сваког верника и његова права, а нарочито свештенике и запослене у Цркви за које трастови сносе општу правну одговорност. За лондонске поверенике, свештеници никада нису били „најамни радници“, како епископ Нектарије пише у свом писму, већ духовни оци и сарадници. Он у свом писму каже да „свештеници одговарају само свом епископу“, откривајући прилично диктаторску природу. Како ми као верници то видимо, свештеници су такође одговорни свом народу, својој парохијској управи, својој свештеничкој савести и својим породицама. Ништа од тога, изгледа, не постоји у епископовом виђењу.

Његова „пастирска посланица“ оставља утисак да су свештеници својом слободном вољом одлучили да не присуствују овом парохијском састанку зато што деле његову осуду истог. Истина је да им је он забранио да присуствују (и забранио им да позову парохију). Ако га не послушају, обавестио их је, сносиће канонску одговорност, што значи драконску казну.

Повереницима је, упркос његовим тврдњама супротног, савршено јасно да они нису „изнад Цркве“. Они знају да никада нису „приватизовали Цркву“. Деценијама су радили у интересу Српске православне цркве и њених верника, и то под сталним надзором свих релевантних правних и финансијских институција у овој земљи. Одржавајући парохије и имовину сигурним и стабилним, испуњавали су високе стандарде провера под надзором и Цркве и Комисије за добротворне организације (Charity Commission).

Повереници би с правом могли да питају: да ли је заправо епископ Нектарије тај који себе сматра изнад Цркве? Да ли је заправо он тај који је на путу да приватизује Цркву у овој земљи? Да ли он икоме уопште одговара за своје поступке?
Надзор у складу са законом ове земље служи добру Цркве. Нико није потребан изнад тога. Нико. Скоро осамдесет година енглески систем парохијских трастова обезбеђивао је надзор на задовољство свих унутар Цркве, осигуравајући њену финансијску стабилност, а на тој здравој основи и њену духовну стабилност.

Дозволити неодговорне махинације од стране некога ко је потпуно неискусан у правним оквирима ове земље - па макар то био и епископ - била би грешка за коју би народ и сама Црква потенцијално могли скупо да плате. Кајање, накнадна памет и „лепо сам вам рекао!“ никоме од нас не би донело никакву сатисфакцију.

ДАЉИ КОРАЦИ

Општи систем трастова заправо постоји још од 13. века. Алтернатива хаосу који је настао од доласка епископа Нектарија можда се може наћи у другом путу који нуди енглески правни изум из 13. века: Magna Carta, која је била споразум између краља и његових поданика. Примењено на нашу црквену стварност, то би значило израду и усаглашавање новог правног документа којим би се утемељили односи између Епархије и парохијских трастова. Документ који би успоставио однос између Епархије и парохије на основу сагласности; нешто што наше парохије у Енглеској већ траже.

Да, сагласност. Другачијег решења нема.

18/06/2026

Изјава поводом пастирског писма владике Нектарија

Принуђени смо да одговоримо на недавно пастирско писмо владике Нектарија, јер оно садржи низ озбиљних нетачности у вези са управљањем, правним статусом и администрацијом Српске православне цркве Светог Саве у Лондону.

Владика своје писмо представља као пастирско објашњење, али у више важних аспеката оно погрешно приказује чињенице. Парохијани цркве Светог Саве заслужују јасноћу, нарочито када су јавно изнете тврдње о овлашћењима повереника, статусу Црквено-општинског одбора, улози свештеника и правном положају Траста.

Прво, владика тврди да свештеници не присуствују парохијском састанку зато што не желе да своју свету службу ставе у службу скупа који се одржава „против поретка Цркве”. То не одражава потпуну истину. Стварност је да је свештеницима наложено да не присуствују и да им је запрећено дисциплинским последицама уколико се појаве или подстакну парохијане да присуствују. Та суштинска чињеница је прећутана јавности.

Друго, владичино писмо почива на правно нетачном тумачењу оснивачких докумената Траста. Он тврди да је Трастов акт из 1948. године замењен или суштински измењен актом из 1982. године. То није тачно. Акт из 1982. године није наследник Трастовог акта из 1948. године. Он је сачињен ради окончања куповине црквене имовине 1982. године и представљао је једноставну изјаву о поверењу у вези са преносом земљишта. Није био регистрован код Charity Commission као управни документ добротворне организације.

Једини добротворни траст надлежан за финансијске и административне послове парохије јесте Serbian Orthodox Church of St Sava London Trust, чији је управни документ Трастов акт из 1948. године. Тај акт је предат Charity Commission као управни документ Траста. Зато су владичини закључци о овлашћењима повереника, засновани на акту из 1982. године, погрешни и треба да буду јавно исправљени.

Треће, владика тврди да Црквено-општински одбор више не постоји. То није истина. Док се не изабере нови Одбор, постојећи Одбор остаје одговоран за извршење свог задатка: организовање парохијских избора. То је устаљена пракса српских православних парохија у Уједињеном Краљевству од њиховог оснивања.

Владичин предложени „Привремени одбор” није законита замена за парохијске изборе. Он представља покушај да се заобиђе традиционални и устаљени изборни процес путем којег парохијани бирају свој Црквено-општински Одбор. Овај предлог је Траст већ два пута одбацио, а владика га је оба пута повукао.

Устаљени процес парохијских избора постоји с добрим разлогом. Он обезбеђује да парохијани буду благовремено обавештени, да кандидати буду правилно предложени и проверени, да датум избора буде објављен уз прописано обавештење и да списак кандидата буде доступан пре гласања како би парохијани могли да изнесу евентуалне примедбе. Овај процес штити парохију од произвољних именовања и чува право парохијана да учествују у управљању својом црквом.

Четврто, владичино писмо неправедно умањује улогу повереника. Повереници нису само пасивни носиоци правног власништва. Они су одговорни за очување имовине Траста и за то да се имовином и средствима парохије управља у складу са британским законом о добротворним организацијама и управним документом Траста. Владика нема правно власништво над црквеном имовином у Уједињеном Краљевству, нити епархијска правила могу да потисну законске дужности парохијских повереника по британском праву.

Пето, владичино писмо сугерише да Траст покушава да се постави изнад Цркве. То није случај. Повереници испуњавају своје законске и добротворне обавезе ради очувања имовине парохије и заштите права парохијана. Траст не тражи сукоб са Црквом; он тражи законито, транспарентно и одговорно управљање.

Због тога позивамо владику Нектарија да исправи нетачне тврдње изнете у његовом пастирском писму, нарочито оне које се тичу акта из 1982. године, овлашћења повереника, статуса Црквено-општинског одбора и разлога због којих свештеници неће присуствовати парохијском састанку.

Парохија Светог Саве у Лондону дуго је функционисала по устаљеном моделу парохијског учешћа, законитог повереништва и изабраног представништва. Тај модел не сме бити замењен именованим одбором који се намеће без сагласности парохије.

Тражимо да се нашој парохији омогући да спроведе сопствене изборе и управља сопственим пословима у складу са својим управним документима, британским законом о добротворним организацијама и дугогодишњом праксом српских православних парохија у овој земљи.

--------------------------------------------
Statement in Response to Bishop Nektarije’s Pastoral Letter

We are compelled to respond to Bishop Nektarije’s recent pastoral letter because it contains a number of serious inaccuracies concerning the governance, legal status, and administration of the Serbian Orthodox Church of St Sava in London.

The Bishop presents his letter as a pastoral explanation, but in several important respects it misrepresents the facts. The parishioners of St Sava deserve clarity, especially where public claims have been made about the authority of the trustees, the status of the Church Congregation Council, the role of the priests, and the legal position of the Trust.

First, the Bishop states that the priests are not attending the parish meeting because they do not wish to lend their sacred office to a gathering held “against the order of the Church.” This does not reflect the full truth. The reality is that the priests have been ordered not to attend and have been threatened with disciplinary consequences if they appear or encourage parishioners to attend. That essential fact has been withheld from the public.

Second, the Bishop’s letter relies on a legally incorrect interpretation of the Trust’s governing documents. He claims that the 1948 Trust Deed was superseded or materially altered by a deed dated 1982. This is untrue. The 1982 deed was not a successor to the 1948 Trust Deed. It was drawn up for the purpose of completing the purchase of the church property in 1982 and was a simple statement of trust connected with the conveyance of the land. It was not registered with the Charity Commission as the governing document of the charity.

The only charitable trust responsible for the financial and administrative affairs of the parish is the Serbian Orthodox Church of St Sava London Trust, whose governing document is the 1948 Trust Deed. That deed is lodged with the Charity Commission as the Trust’s governing document. The Bishop’s conclusions about the trustees’ powers, based on the 1982 deed, are therefore wrong and should be publicly corrected by him.

Third, the Bishop claims that the Church Congregation Council no longer exists. That is not the case. Until a new Council is elected, the existing Council remains in post, responsible for carrying out its duty: organising parish elections in line with the established practice of Serbian Orthodox parishes in the United Kingdom since their formation.

The Bishop’s proposed “Temporary Committee” is not a lawful substitute for parish elections. It is an attempt to override the traditional and established electoral process by which parishioners choose their own Church Congregation Council. This proposal has already been rejected by the Trust on two occasions, and the Bishop withdrew it both times.

The established parish election process exists for good reason. It ensures that parishioners are informed in advance, that candidates are properly proposed and vetted, that the election date is published with due notice, and that the list of candidates is made available before the vote so parishioners may raise any concerns. This process protects the parish from arbitrary appointments and preserves the right of parishioners to participate in the governance of their church.

Fourth, the Bishop’s letter wrongly diminishes the role of the trustees. The trustees are not merely passive holders of legal title. They are responsible for managing and safeguarding the Trust’s assets and ensuring that the parish’s property and resources are administered in accordance with UK charity law and the Trust’s governing document. The Bishop has no legal title to church property in the United Kingdom, nor can diocesan rules override the duties of the parish trustees under UK law.

Fifth, the Bishop’s letter suggests that the Trust is attempting to place itself above the Church. That is not the case. The trustees are fulfilling their legal and charitable obligations to preserve the assets of the parish and to protect the rights of parishioners. The Trust does not seek conflict with the Church; it seeks lawful, transparent, and accountable governance.

We therefore call on Bishop Nektarije to correct the false statements made in his pastoral letter, especially those concerning the 1982 deed, the authority of the trustees, the status of the Church Congregation Council, and the reasons why the priests will not attend the parish meeting.

The parish of St Sava in London has long operated according to an established model of parish participation, lawful trusteeship, and elected representation. That model should not be replaced by an appointed committee imposed without the consent of the parish.
We ask that our parish be left to conduct its own elections and administer its own affairs in accordance with its governing documents, UK charity law, and the long-standing practice of Serbian Orthodox parishes in this country.

16/06/2026

Уочи парохијског састанка који ће се одржати 20. Јуна 2026. у дворани „Проте Милоја Николића“, стављамо вам на увид писмо послато Епископу Нектарију 28. Октобра 2025. године. Исто писмо је послато на знање Његовој Светости Патријарху Српском, Господину Порфирију.

Жеља нам је да се упознате са суштином проблема у парохији лондонској.

У интересу транспарентности, наставићемо да објављујемо и остала писма послата а која изражавају наше званичне службене ставове.

11/06/2026

Драги парохијани, драга браћо и сестре,

ПОЗИВАМО ВАС НА ПАРОХИЈСКИ САСТАНАК
КОЈИ ЋЕ СЕ ОДРЖАТИ У СУБОТУ 20. ЈУНА 2026 ГОДИНЕ, У 19.00 ЧАСОВА У ВЕЛИКОЈ САЛИ ДОМА ЕПИСКОПА НИКОЛАЈА

ТЕМА: АКТУЕЛНО СТАЊЕ У ЛОНДОНСКОЈ ПАРОХИЈИ; УЗРОЦИ И ПЕРСПЕКТИВЕ

Повереници Цркве Светог Саве и Дома Епископа Никола ће поднети извештај о дешавањима у Цркви Светог Саве и Дому Епископа Николаја за прошлу годину. После ће сви који желе добити прилику да постављају питања и дају своје предлоге. Позивамо Вас на дођете и узмете активно учешће у састанку.

Повереници Цркве Светог Саве
и Дома Епископа Николаја

Никола Бабић

Милан Дедић

Марко Гашић

Никола Кашић

11/05/2026

Пасхална издаја истине

Интернет текст под насловом „Пасхална издаја: Лица из сенке и опсада Српске цркве у Лондону“ покушава да остави утисак озбиљног истраживања. У стварности, он представља класичан пример како изгледа кампања заснованa на анонимности, инсинуацијама и недоказаним тврдњама.

Аутор који се потписује као „Стефан Попара“, уз позивање на свој наводни „аналитички биро“, износи тешке оптужбе – без иједног проверљивог доказа. Не постоје доступни документи, не постоје јасно идентификовани извори, не постоји одговорност за изречено. Постоји само текст који тражи да му се верује — на реч.

То није новинарство. То је пропагандна.

Посебно забрињава што се ово писање износи под именом и у име организације чији идентитет и постојање није могуће проверити. Када се неко одлучи да изнесе овако тешке тврдње а да истовремено остане потпуно анониман, он не штити истину — он избегава одговорност.

Овакви текстови имају препознатљив образац:

позивање на „интерне изворе“ који се никада не откривају
тврдње о „доказима“ који никада не бивају објављени
коришћење језика који подстиче поделе и раздор
персонализација сукоба кроз дискредитацију појединаца
Из овога је видљиво да није довољно нешто тврдити — потребно је то и доказати, a и стајати иза својих речи.

У супротном, добијамо управо овакве текстове као што смо и до сада од истог извора: драматичне, помало хистеричне; писање које се налази измећу увреде и клевете.

Такви текстови ,г.Попаре' личе на покушај да се разара поверење унутар ове парохијске заједнице Св.Сава, док се њихов аутор истовремено жали на ,токсичну' атмосферу коју сам ствара.

У времену када је истина већ довољно оптерећена буком, последње што је потребно јесте тај глас из сенке који константно тражи да му се слепо верује.

Зато је одговорност читаоца јасна: не веровати непровереним изворима, не прихватати недоказане тврдње, и не дозволити да пропагандне приче обликују Ваш здрав разум.

06/05/2026

https://www.politika.rs/articles/details/752900

На Видовдан 1952. године, цркву је освештао Св. Епископ Николај (Велимировић)

21/04/2026

Why Are the Trustees of St Sava Church Being Criticised – and How Did This Situation Begin?

There has been considerable discussion regarding the separation of powers between the diocesan ecclesiastical role of the recently appointed bishop, Nektarije, and the financial and administrative role of the trustees of Serbian Orthodox Church parishes in the UK. Discussion mostly focuses on St Sava’s Church as the immediate object of the bishop’s attention since it is the largest. It is therefore important to provide context and explain how the current situation developed.

When bishop Nektarije was appointed, he arrived in England aware of the existing administrative structure and financial circumstances of the Serbian Orthodox Church in the UK; organised as it was for legal and financial reasons into independent, self-governing charitable parish trusts, each with their own trustees responsible for the financial and administrative stability of their respective parish.

From the outset, the trustees of St. Sava trust sought to support the Bishop in the fulfilment of his duties. To mention just a few goodwill gestures: the refurbishment of the Church, which cost approximately £20,000, was undertaken to prepare it for his enthronement; the new furniture for his temporary accommodation, purchase of a mattress of his choosing (because he wasn’t happy with the one originally purchased) at the not so humble cost of £1,800; £8,000 spent on larger steps in the church for his convenience and at his request; various other expenses. Tens of thousands of pounds were spent by the parish on redecoration and renovation for his arrival.

We, as trustees were hopeful that a positive relationship could develop with the bishop and have not interfered in his spiritual mission from the start.

However, the bishop, unknown to us was also busy drafting his own statute and rules on other matters by which for example he proclaimed himself owner of all the parish trust properties in his diocese, to include St Sava’s. When we explained that this was neither legally possible nor desirable, it marked a turning point in our relations. Not helped by his frustration when he realised that, due to his tourist visa status and lack of a bank account, his diocese could not receive payments.

Following this, bishop Nektarije began to act against the trustees, dividing parishioners through misinformation and speaking negatively about us, while refusing to meet and discuss matters directly.

Therefore, it is both appropriate and necessary to consider WHY he is seeking to assume ownership of the entirety of the assets of every parish.

This issue constitutes the central point of Nektarije’s dispute with UK parishes. He has created a conflict of interest between the Diocese and parishes by refusing to accept what the UK parish Trust is and how it operates. The way our trust was established from the start does not permit the transfer of church property or other assets to any individual or to the Serbian Orthodox Church in Serbia. The property can only be held by the trustees, preferably no fewer than three, and it must never be alienated from the Trust.

Properties are placed in trusts to protect them and ensure they are used for a specific purpose over the long term.

In simple terms, a trust separates ownership from control:

• The property is legally owned by the trust itself, not by one individual.
• Trustees are appointed to manage it in accordance with the rules set out in the trust deed.
Reasons for using a trust include:
• Protection of assets: It prevents property from being sold, transferred, or taken over by one person.
• Continuity: The property is safeguarded beyond changes in leadership (for example, clergy, committee members, or trustees).
• Clear purpose: It ensures the property is always used for the original intended parish purpose (such as worship in this case).
• Accountability: Decisions must be made jointly by trustees, reducing the risk of misuse or personal control.
• Our parish church is self-sustaining and does not generate profit from which additional or unplanned expenditure could reasonably be supported by the parish. We therefore question why there have been accusations that we are failing to fulfil our legal duties, when at no point have we prevented the Bishop from carrying out his spiritual responsibilities.

We note with concern bishop Nektarije’s determination to move from the spiritual and diocesan realm into the financial and administrative activities of the parish trusts in a way not done by previous bishops. He appears to have permitted an ongoing series of disturbing, offensive and poisonous posts penned by close collaborators which seem deliberately designed to destroy the reputation of our charitable trust despite the fact that it has successfully ensured the financial stability of St Sava’s parish for over seven decades. For example, in one such post he allegedly ‘is trying to prevent the Parish of Saint Sava from becoming the private possession of a group of individuals.’ The bishop need not concern himself with this question because it has already been dealt with by ourselves as trustees of St Sava’s when we changed the land registry deeds for St Sava’s parish to ensure that such a thing could not happen.

The trustees have also faced allegations from some close to this bishop of causing division within the Church. Claims of schism have been made. Yet it is precisely these allegations by his assistants that threaten to create such a schism among our parishioners and in other UK parishes. For this reason, trustees are compelled to pay attention to such behaviour, online and offline, by those close to the bishop who are working in accord with his hostile sermons from the pulpit; attempting to undermine the credibility of this trust and its trustees for whatever purpose.

We wish to state clearly that there has never been any intention to obstruct the Bishop’s spiritual leadership. He is still serving in all churches in the UK freely but is to our dismay openly expressing hostility toward us in his communications with parishioners. In contrast, the trustees remain committed to supporting the Church, its mission, and the unity of the congregation.

At the heart of this matter is the question of clearly defined roles. We all know, Parish administration and Diocesan administration operate separately. They always have done. Each parish would make an annual contribution to the diocese, and this structure has long been understood and respected. It is therefore reasonable to ask why this long-established structure is being disrespected by this particular bishop? Why this attempt by Nektarije to take over parish administration and finances? And to take over property which has always legally belonged to the parish trusts, never to a diocese.

The trustees believe that the focus should remain on unity and the spiritual wellbeing of the community. We hope for a constructive path forward; one that respects established responsibilities and enables all parties to work together, everyone in their respective roles for the good of the Church.

Therefore, we ask once again directly: WHY does bishop Nektarije have a need to control parish assets when his spiritual role has never been restricted? Are his pastoral duties truly dependent on controlling parish finances?

As one of the bishop’s men said, “You can’t serve both money and God.” And we say to him: quite right!