20/08/2026
Бесједа оца Драгише Јеркића у недјељу 11. по Духовима
Тема данашње јеванђељске приче јесте опраштање.
Опраштање је једна од најтајанственијих и најплеменитијих људских способности. У опраштању се открива велика тајна нашег постојања — открива се истина да је човјек боголико биће, биће способно да успостави однос са другим човјеком и са цјелокупном творевином на један божански начин.
У самом чину опраштања открива се стварност која није од овога свијета.
Кроз цјелокупну своју историју човјек се борио против суровости природе, њених непредвидивих сила и неумољивих закона. Био је приморан да се прилагођава тешким животним условима и да се учи преживљавању у свијету у којем често влада закон јачега.
Кроз сталну и бескомпромисну борбу са природом човјек је временом развио психофизичке способности које су му помагале да преживи. Преживјети је значило бити способан на вријеме побјећи од нападача или се одбранити, али и напасти, ако је потребно отети, похарати, па чак и убити.
Зато је природна реакција да се на ударац одговори ударцем, на агресију агресијом; да се на нанесену бол, неправду и понижење одговори бар истом мјером; да се починилац казни, а жртва освети.
Право на освету било је саставни дио најстаријих законских правила и налазимо га у усменим, обичајним и писаним законима древних друштава. И Стари завјет покушава да ограничи бијес осветника, налажући да се за нанесену неправду узврати само истом мјером: „Око за око, зуб за зуб.“ (2. Мојсијева 21,24)
Али Христос нам открива једну другачију стварност. Открива нам другу димензију човјековог постојања. Подсјећа нас да смо способни за нешто више. Да смо позвани да надиђемо границе своје пале природе и да учимо да опраштамо једни другима.
Опростити може онај који је у дубини свога срца открио тајну људскости, племенитости и љубави.
Причом о слуги који тако лако заборавља милост свога господара Господ нас подсјећа зашто смо позвани да опраштамо једни другима.
Да бисмо могли да опростимо, најприје морамо да постанемо свјесни ко смо и од кога све што имамо примамо. Морамо да преумимо свој ум и своје срце и да схватимо да све таленте и способности које посједујемо, све што смо у животу постигли, па и само своје постојање — дугујемо Богу.
Бог нам дарује ничим заслужени и непроцјењиви дар живота. И за тај дар треба непрестано да Му захваљујемо и благодаримо.
Сабирајући се на Светој Литургији, ми хришћани приносимо Богу једну свету службу која се назива Евхаристија. А Евхаристија у преводу значи — благодарење, захвалност.
Кроз молитве, појање и читање Светога Писма ми се овдје и сада присјећамо величанствених дјела Божије љубави и цјелокупне историје спасења свијета.
Благодарећи Богу за све што је учинио за нас, ми се обраћамо нашем Оцу Небеском и молимо:
„Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.“
Опраштање је један од основних услова нашег уласка у заједницу са Богом. Опраштањем чистимо своје срце и припремамо га за сусрет и причешће са Христом.
На старословенском језику ријеч опраштање је имало више значења. Једно од њих је било ослобођење. И заиста, опраштањем ослобађамо другога терета гријеха који нам је учинио. Али, што је можда још важније, опраштањем ослобађамо и себе — своје срце од љутње, гњева, туге и бола.
Опраштањем разбијамо окове зла које нам је нанесено. Такође опраштањем ослобађамо и себе, своје срце од љутње, гњева, туге, бола. Не пристајемо да себе заувијек гледамо само као жртву, а другога само као узрочника наше несреће.
Браћо и сестре, није лако опростити — ни другима, ни себи.
Некада је непочинство исувише велико. Издаја, превара, разочарење, неправда и насиље наносе дубоке и болне ране које не зарастају лако.
Али, ако не опростимо, никада се до краја нећемо исцјелити и ослободити онога што нас је повриједило.
За опраштање су потребни вријеме, стрпљење, нада и вјера.
Вјера у то да ће нам, ако Му допустимо, Дух Свети, својом свеицјељујућом и животодавном силом, помоћи да научимо да опраштамо — и себи и једни другима.
Зато данас, сабрани око Христа, замолимо Господа да нам подари снагу да опростимо онима који су нас повриједили, али и смирење да затражимо опроштај од оних које смо ми повриједили. Јер тамо гдје човјек истински опрашта, тамо зло престаје да има посљедњу ријеч.
Амин.
