06/06/2026
На обронцима Кавказа, међу густим шумама и високим стенама, живео је старац Алексије, у монаштву Мардарије. Његова келија била је скромна, сакривена међу дрвећем, далеко од људске вреве. Али иако је живео у самоћи, многи су проналазили пут до њега, јер се о његовој доброти и мудрости говорило широм краја.
Једнога дана ишао је старац са једним братом кроз планинску пустињу. Дан је био дуг, а залихе оскудне. После више сати хода са братом кроз планинску пустињу. Дан је био дуг, а залихе оскудне. После више сати хода брат тихо рече:
— Оче, како бих сада појео мало хлеба...
Старац га погледа благим очима и мирно одговори:
— Хлеба ти се једе, сине?
Наставили су пут. Није прошло много времена, кад брат изгледа нешто необично између два стабла. Приђе ближе и застаде у чуду. На земљи је лежао свеж комад хлеба, као да га је неко тог часа оставио
— Оче, откуд овде хлеб? — упита запањено.
— Можда су га ловци оставили — рече старац једноставно.
Брат ништа није одговорио. Знао је да у тим крајевима нема ловаца. У срцу је осетио да је Господ чуо његову жељу кроз молитву старца. Касније, кад би се тог догађаја присећао, сузе би му навирале на очи.
Старац Мардарије није био човек који је говорио о чудима. Више је волео да говори о молитви, смирењу и љубави.
Када су га једном млади монаси питали шта је плод безмолвија, подигао је руке према небу и са необичном радошћу рекао:
— Мислите да седите сами у келији. Никога не видите, никога не чујете. И једном осећате да је Господ поред вас. Тако близу да Га скоро видите, а ипак Га гледате срцем. То је радост коју свет не може да да .
Док је говорио, лице му је сијало. Младићи су га слушали задивљени. Чинило им се да пред собом имају човека који већ живи небеским животом.
Многи су му дошли са својим невољама.
Један брат га је питао:
— Оче, зар никада нисте осетили униније у овој самоћи?
Старац се насмешио.
— Униније? Не. Било је радости са Богом и Његовим анђелима. Свако има свој пут и свој крст. Мени је Господ дао пустињу.
Годинама је живео далеко од света. Читао је духовне књиге, молио се и посматрао Божију творевину. Птице су му слетале пред врата келије без страха.
— Гледај их — говорио је. — Не осуђују никога. Певају Богу и стреме ка небу. Тако и човек треба да живи.
Једном је младом монаху објашњавао колико је важно чувати срце и мисли.
— Свет човека привлачи кроз очи. Шта видиш, то остаје у теби. А онда дођеш на молитву и све те слике навиру. Зато је потребна велика пажња.
Монах је годинама касније признао да је тек тада разумео дубину тих речи
Старац је умео да буде и благ и строг. Када би неко тражио благослов само да потврди своју вољу, он би заћутао или га укорио.
— Не тражи човек благослов за своју вољу — говорио је. — Него за вољу Божију.
Пред крај живота био је слеп и тешко болестан. Трпео је болове без роптања. Када га је једна монахиња упитала да ли му је тешко што не види, одговорио је:
— Мила моја, како је добро молити се кад ништа не одвлачи пажњу. Каква радост буде у срцу!
Говорио је то са осмехом који није силазио са његовог лица.
Они који су га познавали памтили су пре свега његову љубав.
Један посетилац је рекао:
— Када си био поред њега, пожелео си да постанеш бољи човек.
Други је сведочио:
— Из њега је текла љубав као извор.
А старац је све заслуге приписивао Богу.
— Главно је да човек мења себе — понављао је. — Не тражи кривце око себе. Ако се ти промениш, и свет око тебе ће постати другачији.
Тако је живео кавказски пустињак Мардарије — тихо, скривено и смирено. Али његове речи и пример остали су у срцима многих као светлост која и после његовог упокојења наставља да показује пут ка Богу.
