Сваке године Московљани се посебно радују празнику свете Матроне Московске. У Покровском ставропигијалном манастиру Руске престонице налазе се мошти блажене Матроне, која се преставила 2. маја 1952. године и сахрањена је била по својој жељи на Даниловом гробљу. Канонизована је 1998. године. Остаци су јој потом пренијете у манастир. Целу ноћ уочи празника храм је отворен и многи верници долазе да ц
еливају мошти и помоле се. Они доносе у манастир цвијеће, знајући да га је светитељка веома вољела.
У Русији сви знају за њено име. Долазе јој не само православни, већ римокатолици, муслимани, атеисти. Свако кога нешто мучи и боли, брине и онеспокује.
Ова старица је рођена у сиромашној ратарској породици Димитрија и Наталије Никонових, у једном селу Тулске губерније, 1885. године, као једно од четворо деце. Није била жељена и мајка је решила да дијете одмах после порођаја да у прихватилиште. Још пре рођења јавила се мајци у сну, у лику птице са људским лицем и затвореним очима. То је учинило да мајка одустане од намере да се одрекне дјетета. Родила се без очију, али јој је дат духовни вид. Крштење дјевојчице било је пропраћено натприродним појавама, што је предсказало животни пут будуће светитељке. Од детињства сви су увиђали да је Богом изабрана. Дјеца нису имала милости према несрећној девојчици. Ругали су јој се и вређали је. Зато је од малих ногу била присиљена да се клони дјеце и престала је да излази из куће. Њена игра је била са иконама, које је скидала са зида, слагала по столу и разговарала са њима. Једини излазак био је, кад је ишла у св. храм, а то је било често. Од детињства је добила дар непрестане молитве. У 17. години одузеле су јој се ноге и седела је пуних 50 година. Предсказала је бољшевички преврат и разне догађаје који су уследили. Многи су од ње тражили духовну помоћ. 1925. прешла је у Москву, јер у дому партијских активиста, што су постала њена браћа, за њу више није било места. Народ се окупљао око ње, чинила је чуда, исцељења. Ноћи је проводила у молитви. Боравила је у домовима вјерника, јер је била без сталног боравишта. Попут древних подвижника, никад није комотно лежала, дремала је само накратко, ослоњена на бок. Радо је помагала свима, који су је посјећивали, захтевајући од њих вјеру и исправљање живота.
Данас се Матрјонушки, како је из љубави обично зову, Московљани и Руси уопште, изузетно радо обраћају као моћној молтвеници пред Господом. Многи је се сећају, као неког свог најмилијег. Помињу како је имала мајушне руке и ноге, попут дечјих, добро, светло лице, умиљат глас. Никад није била незадовљна, још као дете се чудила кад је чула да је називају несрећном. Није много говорила, саветовала је да се не осуђују други, потребно је видети своје грехе. Треба се предати вољи Божјој, непрестано се молити, живети с молитвом. Не сме се придавати значај сновима. Мора се пажљиво пратити црквена служба. Брижно је крила свој дар прозорљивости. Предвидела је своју смрт и за њу се достојно припремила.
Више деценија њен гроб је био светиња за Московљане и циљ многобројних поклоника. Још за живота позивала је све да јој дођу на гроб и помињући је молитвено, повјеравају јој се, износећи своје недаће и тражећи помоћ. Многобројни су случајеви благодатне помоћи и исцељења. То је и био разлог, зашто је Матрјонушка пренета у манастир и прибројана збору светих.
