03/11/2017
Прича почиње са мојим рођењем. Рођен сам као син јединац у веома сиромашној породици. Сиромашној до те мере да нисмо имали довољно хране, а камоли нешто више. У ретким приликама задесило би се да имамо мало кромпира у кући. Мајка би припремила скромни оброк и увек би истресала свој дeо на мој тањир говорећи: ”Једи, сине, ја нисам гладна.”
То је била њена прва лаж
Када сам мало одрастао, моја мајка би, по завршетку кућних послова, отишла до реке која се налазила испод куће, надајући се да ће уловити рибу како бих ја јео здраву храну и развијао се као свако друго дете. Једном приликом, успела је уловити чак две рибе. Пожурила је у кућу и спремила обе рибе и ставила их пред мене. Ја сам мало-помало јео рибу, а моја је мајка јела оно што је остајало иза мене на костима. Видевши то, моје је срце затреперило и ону другу рибу ставио сам пред мајку, а она ју је вратила рекавши:
“Сине, поједи и ову другу, јер знаш да ја не волим рибу.”
Ово је била њена друга лаж.
Време је пролазило и дошао је дан мог поласка у школу. Како нисмо имали довољно иметка да се школујем, мајка је отишла у једну трговину одеће и договорила се са власником да продаје одећу по кућама угледних и богатих људи. Једне хладне и кишовите ноћи, мајка се дуже задржала на послу. Чекајући је код куће, забринуо сам се и изашао да је потражим. Угледао сам је како носи торбу са одећом и куца на врата туђих кућа. Зовнуо сам је:
”Мамааааа, хајде дођи. Идемо кући, касно је и хладно. Можеш наставити сутра ујутру!”
Она се насмијала и рекла: ”Сине мој, ја нисам уморна.”
Ово је била њена трећа лаж.
Дошао је дан полагања школских испита. Иако је било веома вруће, мајка је желела да пође са мном у школу. Сунце је пржило земљу, а површина песка титрала је од топлоте. Ушао сам у школу, а она је остала да чека у школском дворишту. Када су се испити завршили, изашао сам из школе, а она ме дочека у топли мајчински загрљај, испуњен љубављу и милошћу. У руци је држала хладан и свеж сок који је купила ради мене. Када сам га почео пити, окренуо сам се ипогледао у њу: низ њено чело сливале су се капљице зноја. Пружио сам јој чашу и рекао: ”Мајко, пиј”, а она рече: ”Сине, само ти пиј. Ја нисам жедна.”
Ово је била њена четврта лаж.
Након смрти мог оца, мајка је живела тешким удовичким животом. Преузела је сву одговорност за вођење куће, једноставно – морала се бринути о свему. Живот је постао тежи, а ми смо често гладовали. Поред наше куће живио је мој ујак, иначе веома добар човек. Он нам је често слао храну да утолимо глад. Када су комшије виделе да је наше стање постало несношљиво, саветовали су мајку, која је још увек била млада, да се уда за човека који би нам помагао. Међутим, моја је мајка одбила овај савјет ријечима: ”Ја немам потребе за љубављу.”
Ово је била њена пета лаж.
По завршетку факултета, добио сам добро плаћен посао у једној фирми и одлучио сам да преузмем бригу о кући. Како је мајчино здравље ослабило, није више могла продавати одећу по кућама, тако да је почела продавати поврће на пијацама. Када је одбила да престане радити, издвојио сам ео своје плате и дао јој, а она је одбила примити рекавши: ”Чувај, сине, своје паре, ја имам довољно за себе.”
Ово је била њена шеста лаж.
Без обзира што сам добио посао, наставио сам школовање и убрзо сам магистрирао. Постигао сам успех и повећали су се моји приходи. Једна фирма понудила ми је добар посао у свом седишту у Немачкој. Збиља сам се обрадовао и тако почео и сањати о новом срећном животу. Након што сам отпутовао и средио своје стање, назвао сам мајку и позвао је да живи код мене. Она није хтела да ме омета и рекла ми је: ”Сине, ја нисам научила да живим лагодно.”
Ово је била њена седма лаж.
Како је вријеме пролазило, мајка је све више старила и убрзо је обољела од злоћудног карцинома. У тим тешким тренуцима неко јој је морао помагати. Шта сам могао да урадим када су између мене и моје вољене мајке биле многе државе? Оставио сам све и вратио се кући. Мајку сам затекао у постељи. Када ме је угледала, покушала је насмијати се. Срце ми се цепало јер је била исцрпљена и слаба. Није то више била она мајка коју сам познавао…. Сузе су се почеле сливати низ моје образе, али она ме и тада покушала утешити рекавши:
”Сине, не плачи, ја не осећам бол.”
Ово је била њена осма лаж.
Након што је то изустила, затворила је очи и више их није отворила. Свакоме ко ужива благодат живих родитеља, поручујем:
Чувај ову благодат прије него што будеш туговао за њеним губитком.
Свакоме ко је изгубио своју вољену мајку, поручујем:
Увек се присети…
