01/09/2026
МЕНЕ СУ ЂЕД И БАБА ОДГОЈИЛИ А НЕ ХАШКИ СПИСИ
1984 године послије Олимпијаде у Сарајеву, сазнао сам да сам Србин. Нису хтјели да се играју са мном и говорили су ми да сам Србо. Нисам знао шта је то и уплакан сам дошао кући. Имао сам само четри године. Када сам испричао ђеду и баби због чега плачем, сјели су ме у крило и објаснили. Ђед је то урадио просто и рекао да ми нисмо као они и да су они издали Бога. А Бог се у нашиј кући поштовао и за мене је био нешто велико, јер му се ђед молио сваки дан, те ми је доста тога постало јасно. Спремио се ђед Драго тај дан и отишао код комшија. То је зауставило њихове прозивке на неко вријеме. Пошто сам са три године научио читати и писати ђед ми је већ сутра дан исписао на папиру епску пјесму о Боју на Косову. Баба ми је причала приче о том нашем Косову, Цару Лазару, Милошу Обилићу, Косанчић Ивану, Топлици Милану, Влатку Вуковићу, браћи Југовићима и старом Југ Богдану. Причала је о Светом Сави и о Светом Краљу Милутину, Цару Душану. Говорила је да се Краљ Твртко задњи одржао и како смо до Краља Александра у Босни робовали Турцима и Шваби. Сјећам се да ми је рекла да је најпаметнији Србин Његош и да кад порастем морам да читам шта је он писао. Те како је Србија васкрсла од Карађорђевог мача и Милошеве мудрости.
Причала је баба и о свом оцу, који је друговао са Јованом Принципом братом од Гаврила и како је због тога ухапшен, те послат на руски фронт. А онда се предао Русима и војевао на Добруџи, те бродом дошао на Солун. Говорила је да је прађед Јовица гонио Швабу све до Беча и дошао кући годину дана након рата, баш, кад су му на гробљу давали чедрдесет дана. Помињала је наше ратнике, Војводу Степу, Живојина Мишића и остале српске војсковође, те у мени будила тим причама неки понос. Упамтио сам да је причала да је прађед Јовица плакао као мало дјете кад се прогласила Југославија и говорио да то није Југославија, већ Стрмоглавија. Те да он и комшија Хусеин не могу имати иста права. Причала ми је и о њеном брату Станиши, који је погинуо у Игману као четник са 18 година.
Добро сам памтио све те приче и стало наваљивао да ми се поново причају. Некако је моје дјечије срце играло од тих прича и никад више нисам осјетио неку нелагодност што сам Србин. А већ за Св. Николу те исте године, пјевао сам наше српске пјесме са ђедом и његовим рођацима. Ђеду и баби је то било посебно драго. Мало послије тога ђед ме је научио једну кратку молитву и заједно смо се помолили Богу пре иконом Светог Николе и то је постало обавезно у мом тек започетом животу. Од свега тога највише ми је сметало то што сам све то морао да кријем. Баба је рекла да о томе само у кући причамо и да пред комшијама и другом дјецом о томе не говорим. Чак се и тата љутио што у кући србујемо, јер није ми вјеровао да могу о томе да ћутим.
А ћутао сам све док учитаљ Илија у првом разреду није рекао, да смо сви ми Југословени. Тада сам устао и рекао да сам ја Србин. Југославију нисам волио од оног дана када ми је баба испричала да је прађед Јовица Југославију звао Стрмоглавијом. Позвао је тату у школу и то се заташкало на неко вријеме. Први озбиљан инцидент се десио кад смо учили о Игманском маршу и када сам рекао да су то лажи и да је Игман четничка планина. То сам знао, јер баба ми је причала о четницима у Игману, који су превели партизане преко Игмана. Баба је знала све о рату у нашем крају и Станишина смрт је био њен никад зарасли ожиљак на срцу. Тата је опет морао у школу, а када се вратио добио сам батине и посвађали су се он и баба. Баба ми је сутра дан признала да јој је драго због тога што сам урадио, али, замолила ме, да то више не радим. Послушао сам је и у школи нисам више радио такве ствари и једино је учитељ рекао тати да му је чудно што како супер ученик на такмичењу Титовим стазама револуције ништа не покажем. Намјерно нисам тачно одговарао. Баба и ја смо мрзили Тита. А српство је за мене постало нешто најважније у мом дјечијем животу.
Мало послије тога стрико Ђоко донио ми је двије кастете. Једну са изворним српским пјесмама, а другу од Миће Петровића назива ''У Четнике Српски Роде''. Ову другу су одмах сакрили, а прву сам слушао и за дан све пјесме научио. А са девет година сам знао читаву српску историју. Знао сам од Св. Саве па до ђенерала Драже све личности наше историје. Прочитао сам са ђедом Госки вјенац и ђеду сам рецитовао стихове из неших епских пјесама.
Сазнао сам са десетак година за покоље у нашем крају и да су ђеду усташе заклале два ујака у Дрозгометви. Причали су ми за покољ у Биочи 1945 на крају рата и како су их партизани сахранили под петокраку да се заташка злочин. Сазнао сам да се ђед крио у Игману послије бјегства из логора у Сарајеву. А баба ми је рекла, да су у Јасеновцу убили руком милион Срба и плакала је као мало дјете док ми је причала о тим злочинима. Памтио сам све то и знао сам за јаме по Херцеговини, за Пребиловце и Јадовно. Кад се код татиног ујака Гавре за Лазареву Суботу искупила сва фамилија и кад је дошао бабин ујак Вук из Дубљевића у Херцеговини, рекао сам пред свима све што знам. А та старина ме узела у крило и пољубила. Очи су му биле пуне суза, а баби Милки је рекао да је од мене направила правог хајдука. Баба и ја само данима о томе причали, јер прађед Вук је био живи свједок тих ужасних времена и жива енциклопедија из које су сви у фамилији учили ко су и шта су.
Први проблем послије онога из 1984 године, имао сам за Видовдан 1989 године. Приказивао се се Бој на Косову на телевизији, а на игралишту су о томе расправљале комшије муслимани. Комшија Џевад је као најстарији био огорчен због тога филма. Кад им је лопта отишла преко ограде у касарну рекао ми је да му је донесем. Одбио сам, јер знао сам да ме шаље намјерно пошто сам једини Србин. Ударио ме ногом у стомак колико је могао, иако је био старији од мене двадесет година. Избио ми ваздух и лежао сам преко пет минута. Нико ми није пришао и сви су се само смијали. Кад сам устао, рекао сам му, да знам да ме ударио што сам Србин и отишао кући. Тати нисам смио да кажем, јер убио би га. Нисам рекао чак ни баби, јер имао сам план за освету. Сутра дан кад се Џевад враћао са посла, сачекао сам га и из засједе му каменом разбио главу. Побјегао сам у наш воћњак и отуд му рекао.
-Нисам ја Џеваде кукавица, Србин сам ја Џеваде!
Баби сам одма испричао шта сам урадио, а ђед је отишао код Фадила оца од Џевада, да се то заташка. Тата и мама за то нису знали. А Џевад ме никад није више попрјеко погледао. Послије тог дана више никад нисам престао јавно србовати. Пјевао сам пјесме о Косову, о четницима и о војводи Момчилу. Тукли су ме често родитељи због тога. Тукле су ме и комшије, али тукао сам и ја. Чак и у школи сам наставници Хатиџи рекао кад се згрожавала над ратом у Хрватској, да је усташкиња ко и дедо јој и да је њихово прошло. Није звала у школу моје, јер знала је да знам, да јој је дедо био у Ханџар дивизији. Пред сами рат један такав инцидент гдје сам србовао је спасио мене, брата и мајку да нас не заробе и евакуисани смо у Хаџиће на бабино инсистирање. Рекла је да морамо ићи од куће, јер ноћас ће доћи да се свете за све оно што сам им говорио. Отишли смо и никад се кући вратили нисмо.
Онда је дошао рат и видио сам шта значи бит Србин и својим сам очима видио све оно што су ми до тада приповједали и што сам успио да прочитам. Провео сам дјетињство на првој линији фронта. Видио сам битке и јунаке равне Обилићу, Косанчићу, Војводи Влатку и браћи Југовићима. Чуо сам и пјесму христољубиве војске, која одлази да се не врати. Пјесму стварну и страшну, која ми и сада зазвони у ушима. Увјерио сам да да је стваран наш Косовски звјет са Богом и да нас још увјек гоне они отпали од Бога и вјере. Током рата од досаде сам прочитао све оно о чему су ми причали баба и ђед и много више од тога. А након рата сам добар дио живота провео читајући историјске књиге и списе о српској историји и страдањима нашег народа. Данас мислим да нисам требао читати све то, јер у њима нема ништа више од онога што су ми ђед и баба причали.
Србујем и данас са истим жаром, те и данас због тога исте проблеме имам. Мало кад ми не крену сузе, кад читам о нашим мукама, нашим ратницима и свим нашим стратиштима. Обузму ме иста осјећања као кад сам био дјете и кад ми је баба причала све те приче о нама Србима. Често ми изађу пред очи и слике рата који сам преживио у Српском Сарајеву и свих мука које су нам комшије направиле, јер смо Срби. Они су ми потврдили да је све истина што су ми причали ђед и баба, те ме утврдили да до данас исто мислим и исто говорим.
Данас те исте комшије што послије Краља Твртка превјерише, краду нам историју и говоре да он није Србин, већ некакав Бошњак. Тврде да Босна није српска и да сам некакав агресор на ову земљу. Чак и Краљу Твртку у Сарајеву одакле ме отјераше, споменик подигоше и за свог га прогласише.
Данас немам друге борбе већ да се молим Богу, пред истом оном иконом Светог Николе, пред којом ме ђед научио да се молим. Она је све што имам од успомена из родног краја у којем сам мрски агресор. Донијела је баба ту икону у њедрима сакривену. И на њој имам отисак ђона муслиманског војника, који ју је слупао и ногама згазио, када су бабу и ђеда одвели у логор.
Борба још траје за сваки педаљ ове земље, за историју, за грб и заставу. Траје борба и Србин је увјек у Босни било тешко бит, то сам добро научио у сваком времену и у сваком систему. И трајаће та борба све док сви не станемо пред иконе и Богу завапимо за спас овог нашег народа и не покајемо се за све наше грјехе и отпадлуке.
А Босна је српска, таман колико је Москва руска и ту нема преговора!
Написано 31.08.2023.
