20/05/2026
Срећан празник Вазнесења Господњег - Спасовдан ☦️
Вазнесење Господње – Спасовдан
Срећна слава свима који данас славе !
Вазнесење Господње слави Црква у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса.
Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога Васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем, и пошто им је заповедио да се не одаљују од Јерусалима, но да чекају обећање Светога Духа, Господ је у четрдесети дан извео своје ученике до Витаније, подигао своје руке и благословио их, и благосиљајући их узнео се на небо.
Када су ученици са Горе Елеонске гледали на на небо и на облак, који је Господа сакрио од њихових очију, објавише им анђели да ће исти Исус, који се од њих узнео на небо, на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо (Дап. 1, 1-12; Мк. 16, 12-19; Лк. 24, 50-52).
О Вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап. 1, 3), док Свети апостол Лука у Еванђељу не спомиње дан Вазнесења.
Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више спомена, а спомен на Вазнесење био је утопљен у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века, као нпр. Тертулијан и Ориген, не спомињу овај празник. Најстарије беседе на овај празник можемо наћи у време Светог Јована Златоустог (+405) и Светог Григорија Ниског. Дакле крајем 4. века издвојен је спомен Вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силаска Светога Духа, и постављен је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.
Апостолске установе (1. V, с. 20, 1) казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у Који је Он целу икономију и домострој искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто је сео с десне стране Силе и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу Његових“.
Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. у Цариграду и Антиохији. И у нашој Цркви у овај дан се носи литија. При увођењу богослужбених обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према Витанији.
Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица означава место, које се већ у IV веку означавало као место Вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља.
(Свето Јеванђеље по Луки (Лк. 24, 36–53): (Свето Јеванђеље по Марку (Мк. 16, 19–20)
