28/11/2025
Помаже Бог драга браћо и сестре.
"Духовно болестан човек брине и уплашен је. Духовно здрав човек промишља и опрезан је. Значи, бригу треба трансформисати у промишљање, а страх треба трансформисати у опрез. На тај начин, ми исцељујемо своје биће. Човек тада нема никаквог страха јер зна да је Бог присутан, да нас Бог води и да нам Бог даје снаге да прођемо кроз све.
Стекавши поверење у Бога, стекавши осећај духовне љубави, Божије љубави у себи, ми стичемо штит, нама се јача тај духовно-душевни имунитет, и сваки страх се одбија од нас. Пре свега, ми морамо да стекнемо укус Бога. То је најбоље ако се дешава од детињства. А, чиме је најбитније нахранити једну младу душу? Нахранити је Богом. Када та млада душа то научи, она ће доћи у период пубертета, период адолесценције, у младалачки период и, то сви знамо, колико год да се трудимо око наше деце, били ми свештеници или побожни мирјани, када дете заврши основну школу, око 14-15. године, оно губи ону навику да иде у цркву. То је сасвим уобичајено и то је нормално. Но, оно што је дете стекло, то ће га штитити и када наиђу критичне ситуације у животу, које никога не заобилазе; до памћења, укуса Бога из детињства, младости, када смо Му се молили, када смо осећали Његов нежни, неописиви додир нашега срца, што дете заиста и осећа. Онда када наиђу велика искушења у животу, ми ћемо се подсетити тога, да има Живога Бога, да памтимо Његов додир, Његову љубав. Самим тим, било каква идеја о страху, било каква идеја о томе да ће нам се нешто лоше десити, губи на сили.” - Отац Арсеније Јовановић (о страху)
Радуј се, утехо ожалошћених, преподобна мати Параскево! 💛
